Опстанак

Устао сам и донео нам по још једно пиво. Само смо седели ту и било нам је мука. "Мука ми је", отпочео је, "од живота." "Реци ми нешто ново", рекох. "Је л' знаш ти да ти увек видиш свој нос, него га мозак игнорише?", одговорио је и отворио лименку. "Да није тако, био би' слеп..", рекао сам и почешао се тамо где ретко залази неонска, а још ређе сунчева светлост. "Заиста, та сурла ти заклања пола лица", сипао је мало жућкасте течности у себе, а онда је наставио: "Орловски нос припада славохлепнима, храбрима, жељнима величине и власти!" "Један од три. Добар си старино", намигнуо сам му. "То да сам славохлепан стоји, јебига, не могу да будем онај неки снисходљиви уметник који "ствара због себе" и коме је то довољно, не иде то уз мене. Ја 'оћу све. Не мора сад и одмах. Једног дана." 

"Ни не може одмах", насмејао се старац. "Не може", насмејао сам се и ја. Угасио сам цигарету поред пепељаре, и црвенкасто дрво сточића је благо зацрвчало. "А храбар си као миш и све што желиш сада је још једно пиво и евентуално каква роспија да се са њом мало свађаш...", рекао је стари и угасио скоро читаву цигарету снажно је притиснувши о стаклено дно гараве пепељаре. "Ето." "Ето." 

Седели смо пар минута само гледајући кроз неке ружне слике на зидовима. "Авангарда...Пусти ме, молим те..." "Које срање..." "Буквално. Осим...Шта ако треба да будеш дрогиран да би разумео?" "Дроге нема, а нема ни пива. Цигара има." Старина, тако сам га звао иако је имао само пар година више од мене, је кресао упаљач и тупо гледао у пламен. "Љубав је срање" "Мислиш?" "Ваљда." 

"Је л' може човек да буде бог?" "Не би' рек'о. Исус је уникат, бро." "А шта ако си ти бог?!" "Не осећам се тако." "Шта ако сам ја бог?!" "Ниси. И то триповање нас неће извући одавде, знаш?" "Неће физички", накези се старац. Онда сам схватио.

После пола сата у мрачну собу су ушетале две прелепе жене, једна је била црвена и лепа, а друга је била црна и лепа. Погледале су нас значајно, пљеснуо сам их обе по дупету док су нам пуниле фрижидер, а потом још једном док су чистиле собу. Нису реаговале. Старина је само седео, гледао та затегнута тела и правио колутове од дима. Онда су затвориле врата, чула се реза, пар корака...и нестале су.

"Љубав је слепа", колут од дима, шкрипање фотеље: "И мој пас је."

"Ти немаш пса." "О, имам. Имам." "Извини, заборавио сам...Клокорад беше?" "Управо тако. Добар кер беше...Помало смотан, помало глуп...Штета што је након реинкарнације постао дуња." "Тужан је живот нас уметника..." "Па кад смо се отуђили од света..." "Јебеш свет,  дај нам по пиво."