Крај

И опет,
све се сведе на двоје људи,
на тебе и ту неку,
празан папир и празну чашу,
на две песме и једну длаку.

И то је све, баш све,
једноставност и суштина
сваког бедног уметника,
јер шта ти преостаје?

Ако кажеш да љубави нема,
замрзеће те баш они који то најгласније тврде,
и остаће ти твој папагај, мачак или пас,
и пар година да проживиш овај кошмар.

Можеш само да се надаш,
да ствараш и кукаш и пијеш и плачеш
живећи свој топли удобни живот,
да се фолираш да си романтик,
да ти нешто фали,
јер људи су мали и срећни, срећни
кад ниси сав свој.