Пар речи само

Знаш како, извалио сам пар ствари. Прво, кад имам живот, онда не пишем или пишем, али лоше. Друго, кад гледам филмове, аниме и остала чудеса уместо да ми се распири машта, дешава се управо супротно, само спласне. Треће, сувише сам лењ да саставим збирку прича или да отпочињем било шта ново. Размишљао сам чак и о пар нових блогова, али сам одустао увидевши да би ме то само одвело у пропаст, јер и овако сам лош, те не бих још да се разводњавам делећи се на више страна. Пази, ти блогови би били до јаја и све би то било фино, ал' не могу, не смем да почињем то, јер знам да сам ленчуга проклета и нећу моћи то све да одржавам, а имам тај проблем да се једем када нешто није одрађено како треба...Дакле, идемо даље.

Када сам почео да пишем овај блог, било је ту много људи, блогера пре свега, који су ми дали подршку и охрабрили ме да идем даље. И ето, скоро годину дана касније, деведесет посто тих људи се "пензионисало", престали су да пишу и наставили да живе своје животе. Желим само да им пожелим срећу и јебига, сисе сте што сте ме оставили самог да охрабрујем клинце да пишу даље. Но, нема везе, драго ми је што сте били ту, фин народ, рек'о би човек тачно да није много луд кад је међу вама. Поздрав људи моји. 

И мојој сестри је рођендан данас. Срећан рођ систр! Моја Буба, једно дивно створење, и иако сам ја често гад и смарач и још штошта, увек је била ту да помогне свом бати. Гле што сам се распекмезио. 'Ајмо даље. 

Прошла недеља ми је једна од јачих у животу. Целе недеље сам одлазио од куће рано ујутру и враћао се кући касно увече. Није то разлог зашто ми је недеља била прејака, него само кажем, да разумете ситуацију. Значи, од кафане, фудбала, покера, неке луде друштвене игре "Сетлерс" (кидам, пријавио сам се за неки турнир у јануару), до оригинал топле чоколаде (а не оног пудинга што служе свуда) и топлих људи, све је било до јаја. Јако добра недеља. Сад иду колоквијуми, ал' опет, кад би ми свака недеља била упола добра као прошла, мислим да бих тачно престао да пишем  и почео да се стапам са масом обичних људи којима је само лепо, мисле само на данас, сутра ће мислити на сутра и све им је равно. 

И имам неки проклети семинарски да одрадим, а тако ми се чита, црта, скаче, чак бих радио и склекове овако сломљен, било шта, само да не морам да радим проклете релеје и сад ми још одзвањају речи професорке након шездесетог слајда: "Но, детаљније о овоме ће колега на следећем предавању." Па шта детаљније, гром те отрес'о, шездесет слајдова имаш ту, не знам ни ја кол'ко текста, слика и осталог?! Луда жена, тотално. Одо' да погинем. Ај ћао.