Читав живот ми се дешава нешто (гле чуда), ал' ништа нормално, све некако наопако и неспретно. Вероватно сам и ја сав наопак. На пример, константно ме прати пар проблемчића који чине да се осећам као мала лутка, онако са концима и све, и то све чини да се осећам као поприлично небитан, сасвим супротно од оног мог "зајебаћу вас све, променићу свет" природног става. И брдо тих проблема који нису ништа, а опет су све, ми констатно упропашћавају живот на дуге рокове.
На пример, када сам био четврти основне, свиђала ми се моја другарица Гага. Била је штребер и то, а ја сам и тад био луд, тако су ми рекли сви ти људи из основне, и свиђала ми се, оно, мислио сам о њој по цео дан, јеботе, мислим да сам јој саставио и неку песму, вероватно бољу од ових што сада пишем (има нешто ситно у архиви) и све је било онако како треба. На кратко. Онда смо отишли на излет, ја сам јој купио прстен и однекуд се створио један човек, мој друг, Муждека, и њему се одједном она свиђала. И он јој је купио прстен. Она се мученица расплакала и бацила оба прстена. Хтео сам да га убијем, али нисам, јер је могао да ме поједе. Може и сад. Уствари, није то био разлог зашто се нисам потукао са њим, (ја ако сам бесан, бесан сам и нећу устукнути, шта год да урадиш или кажеш, колики год да си) него једноставно нисам имао воље, нисам био бесан, само сам се осећао некако покисло и обично. Исти инцидент се поновио у осмом разреду на ескурзији, само је друга актерка била у питању. Но, да не давим, ово нема везе са причом, сада сам сконтао. Можда има мало. Идемо даље.
Читаву основну су ме јуриле ружне, дебељушкасте и луде девојчице. Брате, готивио сам их овако врх, али сам бежао од њих као ђаво од крста. Сада су оне прејаке рибе које ми се више ни не јављају на улици. Ето шта пар сиса направи од човека. И оне су човек, јебига. Нису један човек, а нису ни људи, а ни човеци. Оне су, свака за себе, човек, са сисама. То рачунам у неко проклетство од раније, карму, шта ли, 'ајде, прескачемо и ово.
Када сам уписивао средњу, хтео сам компјутере. То сам већ рекао једно 'иљаду пута до сад, и они пар Марсоваца што ме читају већ знају сваку реч ове приче. Но, јебига, скратићу, ево. Хтео компјутере - уписао машинство. Шмирглао цевку, било ми океј. Када сам уписивао факс, сагледао ствари реално и рекао, нема 'леба на књижевности, ни на филозофији, пичи на етф. Курац етф, могао сам само да га упишем, да посматрам и добацујем: "Ш'а има?", случајним студентима који су се нашли ту. И ето ме на вишој (Високој, како год) школи и опет нисам на компјутерима, него на електроници лудој. Ја бре нисам знао утичницу да спојим до пре који дан! Јебеш мене, тачно сам требао да баталим то и да одем да будем роштиљџија.
И стално ме зову неке жене, а ја чекам само један, одређен позив. Чекам и чекам и чекам, као старац смрт, тако ја чекам да ме ти зовнеш, и онда ја шта ћу, морам да прихватим позив неког од тих хиљаду истих гласова и одем даље.
Уствари, оно што мени срећу квари су следеће ствари: Стално правим погрешне изборе под принудом, та лепа једна жена ми се не јавља, људи ми не дозвољавају да ја будем ја, и чим постанем ја, сви оду. Тачно сад видим да бих имао овде да пишем, да пишем још сто година, ал' доста је за вечерас, преуморан сам. Од живота, од свега. Дижем руке, ако хороскоп каже да ће све бити до јаја, ја му верујем. Па, и сламка је нешто.
0 коментара:
Постави коментар