Узимам дуван, четр'ест кинти, без филтера, ризлу из џепа вадим, прилази ми неки џанки: "Брате имаш цигару, е?", пали џанки, ви'ш да немам, маму ли ти дрогашку, сто посто си прод'о и телевизор. Телевизор ееееј! Луд човек. Када је отишао, око трафике је завладала тишина, баш оно што човеку треба у оваквим ситуацијама. Читам графит преко пута - рок није мртав! Осмехнем се само, устанем и одем до фарбаре преко пута, кажем дај ми овај, црвени, ћао. Рок није мртав! Јесте мртав, и хардкор је исто отишао па па! Тако. Контра је најбитнија, јебеш им матер, сви се нешто буне, синдикати, студенти, пензионери, сви...Јест' да сам синдикалац, бивши студент и будући пензионер, ал' ја би само пустио филмове, и музику, све то рекордне минутаже, 'леб за џабе и сви хвалимо и земљу и Бога и владу...па чак и ружног клинца Џоа (није му име Џо, јебига, ал' нико не зна како се зове).
Уместо тога свега, ја и даље гурам буриће кроз пијацу, вучем каблове на бандере, перем судове уторком увече у некој кафани и живим тако урбано, тако кул. Имао сам шапку, ал' изјели је вуци, пардон, мишеви. Тргнем се нешто из транса, баш на време (таман сам почео да псујем мајку неком кинезу, ал' не зато што је жут, него зато што вуче неке црне смрдљиве кесе, ужас један, радијација јеботе!) и видим - звони ми телефон. Кажем 'ало, с друге стране ружни клинац Џо, мали и гадан, јеботе, ужас један, душе нема као ја кондиције, сви га презиру, ал' рек'о шта треба? Виче Џо, не знам откуд му број, виче да су сви неки зомбији, шта ли и да 'оће га туку, њи' двајест, а он сам. Кажем океј, ћао Џо.
Извукао сам ризлу из предњег џепа, дуван из задњег, пришао некој црној дами и упитао је има ли ватре, није знала језик, али је имала ватре, сео сам крај ње, бели дим се ширио свуд унаоколо, бацио сам пола цигарете, поклонио се дами и кренуо низ улицу. Ту је, близу, триста метара до доле, да видим те зомбије, мртве кураве како мрдају куковима и плејере како шмекерски просипају виски кроз себе, да видим то. Хаха! Месец је био жут и велик.
Три до пет минута касније, ушетао сам унутра, видео гомилу ружних снобова, протрљао очи и поново видео гомилу ружних скотова, зомбији неки, није лагао Џо. Њих једно двадесет и нешто, дохватио сам првог на кога сам наишао и треснуо га по сред носа, срушио се доле и почео да виче: "Ја сам! Џо! Ја сам! Џо! Ја сам Џо! Ја сам Џо! Ја сам! Џо! Џо! Џо!", сагињући главу све ниже, желећи да га нема на том месту, да пропадне у земљу. Реко' извини Џо. Ајде бежи напоље, ја ћу ово средити. Заврнуо сам рукаве, укрстио прсте и снажно затегао, полако су крцкали, баш онако како волим. "Гледао сам Хелсинга, имам ово под контролом."
0 коментара:
Постави коментар