Лежао сам под неком старом клупом у неком обојеном стану, пар девојака се вртело унаоколо чекајући неког да их само привуче себи, али ти проклети студенти, учењаци, штребери са огромним теглама на очима и лептир машнама и протезама су само седели по ћошковима гутајући то месо очима, само очима. Било је ту и пар црвених, једна или две су биле и коврџаве, предивне мале дамице, црвене мале дамице, али нисам могао да устанем и мрзео сам себе због тога, али и даље сам само седео тамо, попут квази клошара, пијанца, филозофа са брадом и пајпом и старкама. И био сам помало од сва три, само што нисам имао браду ни пајп ни старке, а желео сам, не зато да бих био кул, него да осетим тај дух ништавила, тај нихилистички осећај који имаш док носиш браду, пајп и старке уз неко велико брдо којем се не види крај. Већ сам знао какав је осећај бити клошар и пијанац, био је добар, али мало филозофије све мења, од бедника учини краља, од краља дрво, од дрвета шибицу, а од шибице прах који ће одлетети у небо. Ма знаш већ...
А оне су плесале, вртеле, гледале...Лепе црвене даме. Често немаш ништа, само оно што ухватиш погледом. И даље сам лежао тамо, јутро је свануло, нисам био пијан, само сам лежао тамо, као лузер. Устао сам, отресао мало прашине са себе и кренуо напоље, кроз светле ходнике старе викторијанске зграде. Док сам ишао улицом неодређено, са неком мутном жељом или наговештајем, како год, да треба да идем у библиотеку, приметио сам неке плакате. Били су налепљени један преко другог и било их је мноштво, сви истоветни, као један су стајали тамо - Прикључите се данас, Легија странаца! На први мах рекох не и продужих даље ка библиотеци. Седео сам у читаоници и нешто је крцнуло у мени, није било колено ни кук, замолио сам лика до себе да ми позајми папир и оловку и написао сам писмо цимеру из студењака - "Слушај Баки...Опет ми је нешто крцнуло у глави. Знаш како то код мене већ иде. Пишем ти само да знаш да одох да ухватим мало сунца и зарадим много новца, можда добијем браду и ако искрсне, да нађем неку рибу приде. Као што рекох, идем у Легију. Буд' добар док ме нема, имаш нешто пара залепљених испод фиоке, узми их и све спичкај у кафани. Поздрав, М."
Примљен сам у Легију и трчао сам, пуцао, тукао, крварио, пузао, летео, опет трчао и још мало пуцао...Почео сам да пушим неке јефтине цигаре и престао сам да пијем. Једини проблем су биле те цигаре, јер како смо ишли светом (час у Африци, чак у Азији, не знам ни сам колико сам времена провео у авиону) цигарете су постајале све горе и горе, таман се навикнем на један бљутави осећај у грудима, а они нас преселе негде где исто имају бљутаве ружне цигаре и таман се навикнем и постану ми драге и опет се селимо. Онда молим као мало дете да ми неко понесе цигаре одатле, али док оне стигну до мене, већ се привикнем на неке друге и увек сам имао јебених проблема са цигарама. Разумеш?
Једног дана су нас послали у Камбоџу, да искоренимо неке комунисте који су поново правили срања у брдима. "Зашто не употребе спреј, е?", питао је неки шаљивџија док смо путовали. Рекох: "Комуњаре...Е животе, коме ја поверавам живот..." Сви су се насмејали, јер је та мисао била и у њиховим главама. Препуштени сами себи, једини на кога можеш да се ослониш је човек до тебе, а јуче си му сазнао име. Чим смо стигли рекли су нам да кренемо полако горе, да очистимо макар један део пре мрака и да се вратимо. И кренули смо, нас двадесет и четворица само, више смотаних него спретних, више будала које се не боје смрти од паметних, више њих него нас. Тим је био састављен од оваквих као што сам ја, пропалица, и било је ту можда пар честитих које је мука натерала да зарађују просипајући крв црнаца и жутаћа. Ходали смо кроз густу прашуму и чули Црвене проклетиње, па смо се распоредили да их похватамо на брзину.
Бам, бам, бам! "Жутокљунац! Жутокљунац!", нико није одговарао на позив у помоћ на токи-вокију. Лежали смо испод неког обореног дрвета и пуцали, фину су нам спаћку направили ти жути кинези који су уствари индијци. Јебеш им матер, десет мртвих за два минута, можда по који рањен. Извадио сам папир и оловку, остали су викали на мене да ли сам нормалан, нисам био тада, а можда и никад. И док су гранате падале и Црвени полако прилазили, ја сам писао причу. Најбољу причу икада. Причу о Христу прикованом хидрауличким чекићем за крст, о једном човеку који сам стоји на путу против армије тенкова, о једној женици и једном паклу, о сунцу...и цигаретама.
Примљен сам у Легију и трчао сам, пуцао, тукао, крварио, пузао, летео, опет трчао и још мало пуцао...Почео сам да пушим неке јефтине цигаре и престао сам да пијем. Једини проблем су биле те цигаре, јер како смо ишли светом (час у Африци, чак у Азији, не знам ни сам колико сам времена провео у авиону) цигарете су постајале све горе и горе, таман се навикнем на један бљутави осећај у грудима, а они нас преселе негде где исто имају бљутаве ружне цигаре и таман се навикнем и постану ми драге и опет се селимо. Онда молим као мало дете да ми неко понесе цигаре одатле, али док оне стигну до мене, већ се привикнем на неке друге и увек сам имао јебених проблема са цигарама. Разумеш?
Једног дана су нас послали у Камбоџу, да искоренимо неке комунисте који су поново правили срања у брдима. "Зашто не употребе спреј, е?", питао је неки шаљивџија док смо путовали. Рекох: "Комуњаре...Е животе, коме ја поверавам живот..." Сви су се насмејали, јер је та мисао била и у њиховим главама. Препуштени сами себи, једини на кога можеш да се ослониш је човек до тебе, а јуче си му сазнао име. Чим смо стигли рекли су нам да кренемо полако горе, да очистимо макар један део пре мрака и да се вратимо. И кренули смо, нас двадесет и четворица само, више смотаних него спретних, више будала које се не боје смрти од паметних, више њих него нас. Тим је био састављен од оваквих као што сам ја, пропалица, и било је ту можда пар честитих које је мука натерала да зарађују просипајући крв црнаца и жутаћа. Ходали смо кроз густу прашуму и чули Црвене проклетиње, па смо се распоредили да их похватамо на брзину.
Бам, бам, бам! "Жутокљунац! Жутокљунац!", нико није одговарао на позив у помоћ на токи-вокију. Лежали смо испод неког обореног дрвета и пуцали, фину су нам спаћку направили ти жути кинези који су уствари индијци. Јебеш им матер, десет мртвих за два минута, можда по који рањен. Извадио сам папир и оловку, остали су викали на мене да ли сам нормалан, нисам био тада, а можда и никад. И док су гранате падале и Црвени полако прилазили, ја сам писао причу. Најбољу причу икада. Причу о Христу прикованом хидрауличким чекићем за крст, о једном човеку који сам стоји на путу против армије тенкова, о једној женици и једном паклу, о сунцу...и цигаретама.
0 коментара:
Постави коментар