Ђаво је носио браду

"Хоћеш цигару?", упитао је. Рекох: "Наравно", тако нешто се не одбија. Седели смо у тој огромној соби, мислим баш огромној, требало је око десетак минута да се пређе са једног краја на други.  Заваљени у огромне фотеље на сред собе, гледали смо кроз огромне прозоре који су ишли скроз до плафона и само смо вукли димове. Пар минута је ћутао, замишљено гледао у излизани под и повремено тресао пепео на њега. Ја сам био заузет разгледањем околине, понајвише саме собе и њега. Памтио сам детаље, јер ипак - био је то историјски састанак. Један од оних што се десе једном у животу и одреде твој пут, хтео ти то или не. Након још пар дубоких димова, проговорио је тромо: "Извини, ал' споро се прилагођавам.", и раширио руке показујући око себе. Погледао сам још једном собу и стварно је изгледала романтичарски старо - огромна врата и прозори, намештаја мало, у удаљеном ћошку радни сто и једна огромна полица са књигама иза, пар ових финих фотеља и то је било све. Рекох: "У реду је." Шта друго да кажем кад је све било савршено, макар мени...Њему не требају хвале или придике од неког као што сам ја.

"Знаш, свету требају хероји...", отпочео је полако, а ја нисам био сигуран да ће оно што ће рећи бити исправно у мојим очима. "Створио сам вам свет, створио сам вас, створио сам све, а ви сте све усрали...Уместо да будете слободни, ви имате владе, краљеве и краљице...Убијате се и отимате једни другима жене, једете, пишате и идете на јадне послове, све по команди радите...А на мене сте заборавили." Лагано је прешао руком по седој бради и наставио: "Кажем ти, требају ми хероји...Има их мало, а свет тоне...И хтео сам да те питам...Требаш ми и ти. Такви као ти, са том искром у оку, одувек су чували свет." "Шта треба да урадим?", упитао сам бојажљиво. "Бори се", рекао је и лагано пуцнуо прстима.

Седео сам за столом у свом ћумезу, тона папира је била око мене, порђали бајонет што ми је донео стари из рата и мноштво паучине око слабе сијалице на плафону...Укључио сам тв, а на вестима су говорили о цензури интернета, о Анонимнима, о нередима..."Почело је", помислих док сам гледао крваве сцене. Написао сам пар речи на полеђини једне књиге и изашао напоље. Трчао сам низ улицу у црвеној мајици на којој је писало Херој радничке класе...Ех кад помислим да сам се некад смејао томе...

Деца револуције никад нису пролазила добро, али су баш зато дуго остала упамћена. Јебига, то је права ствар.