Те ноћи сам седео са Џеком и још пар компањона, пили смо и картали се. Ништа посебно није наговештавало ишта бољу ноћ од претходних пет. Месец је и даље стајао горе, сјајан и велик, улична светиљка испред Џекове гајбе и даље није радила, а ми смо и даље били пијани и безнадежни. Понекад би неко преврнуо сто или извукао какво хладно оружје и то је било све. О Боже, уморан сам од овог живота.
Ујутру сам се пробудио ослоњен на Џека, у руци је држао нож и изгледао је спокојно као какав клинац. Ослонио сам се о његово колено и кренуо да устанем, поскочио је. "Исусе! Да ли си ти нормалан?! Замало да ми око ископаш!" "Сам си крив Томи...Увек опрезан!", рече ударајући се у груди песницом. "Курац си ти опрезан. Могао сам те однети са све столицом, не би ништа приметио." Изашао сам напоље и обрнуо круг око блока. Било је обично, занимљиво и заморно. Ништа није занимљивије од обичних људи на овом свету, јер уметника, будала и политичара има свуда и довољно за још три века. Полако почињем да мислим да су сви они једна те иста багра и да је свако из те масе и уметник и политичар и будала.
Када сам стигао на крај, а уједно и почетак круга око квадратног блока, угледао сам нешто што је превазишло сву досадашњу обичну занимљивост малих људи. Стари Ал, човек који мрзи цео свет, је раскопао улицу безуспешно покушавајући да пронађе пукотину на канализационој цеви испред његове радње, а десетак клошара, пре свега џентлмена, су седели са стране и вриштали од смеха. "Стижем Алфи", рекох и скочих у рупу. Никад нисам волео те сељаке који само седе са стране и хране се туђом несрећом. Ма колики смрад био тај несрећник. Ал ме је само зачуђено гледао док сам избацивао земљу, а делегација је ућутала на трен. Након још три замаха лопатом, цев је зашиштала и бум - Ал и ја до појаса у градској чорби. Поново су вриштали. Извукао сам се некако, а онда пружио руку Алу, говнару који ме је хиљаду пута пријавио због овога или онога, није више ни важно. Ал ме је гледао чудније него све те незанимљиве будале које су седеле унаоколо. Па добро, шта сад, испао сам добар, морам сада да сносим последице. Скинуо сам се на сред улице, и све што је остало иза мене су биле панталоне, ципеле и бела испрекидана црта.
Улетео сам у Џеков стан, и даље је смрдело на грех, сувише много грешника на једном месту, осети се. Пајтоса није било, он је спавао на поду, а његова девојка је нешто лепо кувала. Имала је добре ноге, али то и није важно, и имала је те усне и тај луди поглед као да ће ме убити сваког часа, ни то није важно, и само сам хтео пар тренутака са њом насамо, али их никада, за име Бога, нисам могао добити. Рекох јој: "Бејб, теби треба прави мушкарац. Пођи са мном у рај." "Побогу, не носиш чак ни панталоне", рекла је. "Дуга прича", рекох: "Али, веруј ми, тако сам добар, добар у овом живљењу, веруј ми." "Верујем ти", рекла је. Привукао сам је себи, а онда је Џек одједном улетео у кухињу. "Шта то јебено радиш?! Јеботе!" Окренуо сам се ка њему, пришао полако, загрлио га и рекао: "Џек, друже, тако сам јебено добар у овоме", и насмејао сам се искрено, из дубине душе. Упитао је: "У чему?" "Уживљењу, Џек, у живљењу. Не животарењу, живљењу." Ухватио се за главу. Ударио сам га, пао је. Онда сам полако ишетао напоље, сунце је грејало, а воз за негде креће ускоро. Можда још један круг око блока и то је све.
Када сам стигао на крај, а уједно и почетак круга око квадратног блока, угледао сам нешто што је превазишло сву досадашњу обичну занимљивост малих људи. Стари Ал, човек који мрзи цео свет, је раскопао улицу безуспешно покушавајући да пронађе пукотину на канализационој цеви испред његове радње, а десетак клошара, пре свега џентлмена, су седели са стране и вриштали од смеха. "Стижем Алфи", рекох и скочих у рупу. Никад нисам волео те сељаке који само седе са стране и хране се туђом несрећом. Ма колики смрад био тај несрећник. Ал ме је само зачуђено гледао док сам избацивао земљу, а делегација је ућутала на трен. Након још три замаха лопатом, цев је зашиштала и бум - Ал и ја до појаса у градској чорби. Поново су вриштали. Извукао сам се некако, а онда пружио руку Алу, говнару који ме је хиљаду пута пријавио због овога или онога, није више ни важно. Ал ме је гледао чудније него све те незанимљиве будале које су седеле унаоколо. Па добро, шта сад, испао сам добар, морам сада да сносим последице. Скинуо сам се на сред улице, и све што је остало иза мене су биле панталоне, ципеле и бела испрекидана црта.
Улетео сам у Џеков стан, и даље је смрдело на грех, сувише много грешника на једном месту, осети се. Пајтоса није било, он је спавао на поду, а његова девојка је нешто лепо кувала. Имала је добре ноге, али то и није важно, и имала је те усне и тај луди поглед као да ће ме убити сваког часа, ни то није важно, и само сам хтео пар тренутака са њом насамо, али их никада, за име Бога, нисам могао добити. Рекох јој: "Бејб, теби треба прави мушкарац. Пођи са мном у рај." "Побогу, не носиш чак ни панталоне", рекла је. "Дуга прича", рекох: "Али, веруј ми, тако сам добар, добар у овом живљењу, веруј ми." "Верујем ти", рекла је. Привукао сам је себи, а онда је Џек одједном улетео у кухињу. "Шта то јебено радиш?! Јеботе!" Окренуо сам се ка њему, пришао полако, загрлио га и рекао: "Џек, друже, тако сам јебено добар у овоме", и насмејао сам се искрено, из дубине душе. Упитао је: "У чему?" "Уживљењу, Џек, у живљењу. Не животарењу, живљењу." Ухватио се за главу. Ударио сам га, пао је. Онда сам полако ишетао напоље, сунце је грејало, а воз за негде креће ускоро. Можда још један круг око блока и то је све.
0 коментара:
Постави коментар