Наслов нема

Пробудио сам се, жив, опет. Устајем, ал' нешто ме вуче доле. Онда легнем и буде ми боље, лакше. Лежим тако и тражим смисао и лек.

Понекад ми се чини да сам дошао до врхунца себе, а уједно и до дна живота просечног човека. Нема смисла све ово што гледам око себе, а нема ни лека. Не могу тек тако да се прилагодим, незгодан је ово свет. Ова соба је топла, тиха и добра - права ствар. Када бих могао да никад одавде не изађем, да никад више не видим те њушке које чине свет, био бих мало боље. Не бих био срећан, јебеш га, за то треба много или мало, а најчешће је то једно те исто.

Направим напор понекад и позовем неке људе на гајбу, и ту се пије и смеје, глумим да ми је до јаја, а мрзим те људе и једва чекам да престану да додирују моје сувенире, да листају моје књиге, да гледају моје слике и дишу мој ваздух. Нарушавају ми мир, а то мрзим више од свега. Знам можда пет људи који ме не нервирају, и ти људи су сушта супротност мени, повучене добричине од два метра. Са њима могу да разговарам сатима, данима и није досадно, добро је чак. Али, време пролази, ветар их полако односи, а ја остајем сам, овде, међу зверима које уништавају све, прљају чистоћу простора у ком почивам. А жене? Жене су друга ствар. Волим жене. Са њима могу сада и увек да проводим време, да слушам њихове мале приче, да гледам те њихове беле ножице и те лепе осмехе...Углавном ме воле, волим и ја њих, као пријатељ сам добар, али сам тежак као црна земља за било шта друго.

Не знам, ово пишем и звучи смешно, исто патетично као и раније, али знаш шта? Боли ме патка шта људи мисле. Није више ни важно...

Имам још један проблем, трипујем се да ћу престати да пишем ако заволим неку женку, а то је срање, као кад мораш да бираш између музике и пића или чоколаде и бурека или...Слушај сад. Забодем и не знам шта да ставим под треће "или" и одем на Гугл и након претраге, искочи, нико друго до ја. Пази, у прошлости сам решио проблем, и сад се појавим. Ево, гле - Решење. Понекад се запитам, као сад, да ли сам обрнуо круг и дошао опет на почетак? Вртим се са истим безначајним и тако да их назовем, "реторичким" питањима. Како другачије назвати питање без одговора? Ето видиш. Ово питање ти је чист пример безначајног реторичког питања. Јебеш то све, већ ми је боље. Одох да устанем, па ћу да видим да напишем нешто право, а не више ове патетичне тужбалице. Терапија успела, пацијент жив, опет.