Ја имам проблем (можда не више)

Ја имам проблем. Не могу да кењам, не могу јебено да спавам, не могу ништа. Замислите коња који сам себе зауздава. Е, тај коњ сам ја. Написао сам пет прича откад сам рекао да ћу ређе објављивати ствари и само једна је иоле ваљала и објавио сам је. Напишем пола и онда све избришем, јер није довољно добро, а ја тако хоћу да буде добро. Лежим у кревету са угашеним светлом и мртвачком тишином и не могу да спавам. До пре пар дана бих само легао у кревет, наместио се било како, затворио очи, проживео неки луди сценарио у глави и заспао за трен. Сада само лежим, мртав, затворим очи и покушавам да проживим неки луди сценарио, али ми мозак каже: "Овде ти фали јебени зарез, а ова реченица у којој описујеш собу ти уопште није потребна." Шта кој курац?!

И кева ме трипује, ужас један. Поставила жена неке оштре кактусе на степенице. Хм, како да вам објасним бре...Степенице су завојне, једноставно круже око једног подеста који блеји у средини. Уствари, не круже него...коцкају. Правоугаоне степенице. Требао сам да нађем слику, јебем ти. Е сад, немам ја ништа против кактуса, добро је то цвеће, жилаво, волим их чак, него имам ту гадну навику да трчим уз степенице завијајућу телом на ту страну где су кактуси. Имам трип да ћу једном тако да се саплетем и пробуразим главу са хиљаду оштрих и дугих игала, јер сам будала и увек трчим уз степенице. Такође ми иду на куру и сви они који мисле да су величина. 

Живим живот мртвачки уморан, само бих да спавам, а проклети мозак ми не да. Боли ме све живо кад пада киша. У праву су они да старе повреде саме праве прогнозу. Имам теглу неког немачког крема поред кревета и имам плазму, али шта ми вреди када је крем сада пао изван домашаја проклето кратког кекса. Није плазма крива, волим плазму, него сам сувише глуп да се сетим да донесем кашику. 

И тако...Хиљаду тих проблема, испитни рок је ту само споредна ствар, незадовољан свеукупним животом пантљичаре вапим за променама као прави револуционар. Штета што сам тврдоглава старомодна мазга, можда бих и могао да променим на овом свету. 

Али, све у свему, кад застанем мало у својој манитости и сагледам ствари...Па ја пишем тек годину дана и нисам јебени Кнеле, не мора све сад и одмах, читао сам јуче биографију Бука и како је био срећан када су му објавили једну песму, а писао је тек пар година. Човече, фора је да пишем за себе, лепо, као сад, да ме боли патка за све и да људи читају ова срања што пишем, јер неко има урођени таленат за то, да кења, и не треба ти ни школа за то, јер у тим стварима једина разлика између школованог и нешколованог дрипца лежи у неколико великих и тешких речи као што су елоквентно, доколичари, списатељ, утилитаризам, ниподаштавање... 

Мислим да би то било све што имам да кажем за сада, срце ми је мало мирније, а и даље немам кашику за крем и мршти ми се кунг фу панда са постера који скрива једну ружну струјну кутију. О Боже, какав свет, какав луд свет!