Тог поподнева сам отказао интервју који је требало да ме избаци на насловне стране, окренуо се и изашао напоље по новине и пиво. Након пар корака срце је штуцнуло, једна лепа мала дама је седела на клупи сјајна, сјајна од сунца, лепа борећи се са неукротивим праменовима. Није да ме било брига, али имао сам пик на те младе даме са тим пркосом у очима, навикао на борбе са ветрењачама, са благим смешком дочекујем још једну, јер то је оно што ја радим, ударам главом о велики метални гонг, а нисам будиста ни Дон Кихот. Пришао сам и сео поред ње.
"Дуго чекаш?" "Да, већ пар часова", рече хладно. "Није ти хладно лепото?" Запалио сам цигарету и повукао један дубок дим. "Не, у реду сам...Уствари, ја сам тебе чекала." "Мене?" "Да." "Па...фино изненађење. И ја сам тебе чекао, само мало дуже...један живот дуже." "Је л' истина да си ти бог међу писцима?" "Они који су ти то рекли нису ништа паметнији од конзерве гулаша. Или у најмању руку нису читали маторце попут Достојевског или Буковског...", отпочео сам проповед. "Они кажу да ти најбоље пишеш. И сада и увек. Све твоје приче имају поруку и кажу да си најбољи, у свему", прекинула ме је. "Ти не мислиш тако?" "Не. Не могу да те читам. Слепа сам." "Зашто си онда овде?" "Хтела сам да те питам нешто, јер ти си бог писања." Срце ми је штуцнуло и ја се болно ухватих за груди. Рекох: "Немој, ја ни не знам шта пишем, те поруке измишљају људи којима је досадно и ништа није тачно шта си чула о мени, истина је да пијем много пива и спржим три кутије на дан, само то је једина и права истина о мени...", али она као да није ништа чула осим зујања пчела на цвету иза клупе, ухватила је један немиран прамен и смирила га, као мало дете.
Било је чудно, отворио сам се, а она као да није чула, седела је ту, поред мене, мирна и хладна, неосетљива на ветар који је почео да дува. "Какав је свет? Ти знаш да га опишеш, зар не?" Ћутао сам. Јебеш га, по први пут у животу нисам могао да кажем истину. Шта би било са њом када бих јој рекао да је овај свет срање, да су солитери високи, дрвеће зелено, а жене пластичне? Шта би рекла када бих јој описао гладне просјаке, сјајне аутомобиле, пушке и крв?Рак грла и плућа у који бежимо од света? Не знам, али мени се не руши тај замак од песка у њеној глави, не...
"Чуј...Кад сам био клинац имали смо ту велику кајсију испред куће и ја сам једног дана одлучио да ту саградим тврђаву. Док су се маторци бавили битним стварима, ја сам мешао блато и слагао делове цигала који су лежали свуда унаоколо. Када сам је завршио, тврђава је имала четири куле, степениште, чак и покретни мост. Имао сам мале пластичне војничиће и играо сам се сваког дана ту. Тврђава је стајала на путу одраслима и скоро сваки дан сам морао да је поправљам, јер би недостајала једна кула или пола зида због тих њихових великих стопала. Сваког дана сам је поправљао, а и нека огромна трава је израсла код једног зида. Одмах сам је претворио у тобоган за војнике и замолио старије да је не униште. Чак су и неки енглези дошли да је сликају да покажу њиховим клинцима са играчкама и компјутерима како се играју деца код нас. Поента је, мала, да имаш маште и да будеш доследна. Једино тако ћеш упознати овај свет." "Шта се десило са тврђавом после?" "Срушили су је, сравнили са земљом и ударили пола метра бетона преко, али то сада није важно..." Седела је ту, непомична, гледала испред себе, гледала и једна бисерна суза јој је склизнула низ образ. "Лоше причаш приче за једног бога", рекла је. Рекох: "Јебига, али зато пијем и пушим за тројицу." Насмешила се, видело се да се труди, али јој није ишло. Лепота...
Неки црвени бус са бројем девет се појавио ниоткуда и лагано стао испред нас. Упитала је: "Који је број?" Рекох: "Девет." "Збогом", рекла је. "Збогом", махнуо сам док је седала на кожно седиште. Бус је отишао, а ја сам остао још мало да довршим кутију опорих цигарета.
Бацио сам последњу, читаву цигарету на бетон, згазио је, устао и кренуо кући. Увукао сам се у кућу, никог није било, попео се уз степенице и легао на мекани кревет у соби, тај мекани кревет...Срце ми је опет штуцнуло, бол се спустио до пета, вратио се и ударио ме у главу. Раширио сам се по кревету. Идем да спавам, само да спавам...Да сањам нешто лепо, лепоту окупану сунце и подојену ветром...Тај прамен...Да сањам, заувек...
0 коментара:
Постави коментар