Ти људи

Сунце ме је затекло за избразданим тешким столом, а глава је причала своју причу како је најбоље умела - одзвањајућа мачка је скакала по мојим рецепторима за бол. Нисам био весео, јер сам се сувише много пута пробудио овако да би ми то била нова и драгоцена ствар. Неко би ме упитао: - Па шта драгоцено има у мамурлуку, ког врага?  У мамурлуку лежи живот, рекао бих ја. Ту су успомене од синоћ, било је добро - мора да је било добро и иако се осећаш као говно тренутно и знаш да немаш ништа, довољно је да се сетиш пар ствари кроз маглу и да ти тај дан буде леп. 

Неко је позвонио. Устао сам и отворио врата. Била је то џангризава баба из суседног стана. "О Боже", рекох, "Шта хоћеш?" "Хоћу да престанете да сакупљате те, те људе са улице." "У реду", рекао сам и затворио врата. Звонила је поново, али сам ја већ био далеко од ње, смирен на својој дрвеној столици. Почешао сам се по глави, а рука ми је остала плава. Не поново. "Хало Жак? Покупи неко друштво и дођи горе." "Ту смо за пар минута. Стандардно?" "Стандардно." 

Мало сам разгледао стан док сам покушавао да скинем флеке од мастила са чела и учинио ми се право занимљив. Једини проблем са тим проклетим мамурлуком је тај што човек не види те неке занимљиве ситнице које могу да направе разлику између доброг и лошег дана. На пример, у ћошку те велике собе у којој сам имао само тај сто и тону столица стајала је нека скулптура од ливеног гвожђа. Никад је раније нисам видео, вероватно зато што ми је стан увек био пун тих људи са улице. Таман кад сам почео да разматрам шта би требало да представља, неко је позвонио, једном и дуго. Отворио сам. Био је то Жак са две боце вина и две оскудно одевене даме. Њих две су селе на шкрипаве дрвене столице, а Жак је отворио вино. "Шта има Арчи?", упитао је након што је сипао девојкама по чашу. "Видели смо се синоћ. Шта ме то, ког курца, питаш? Знаш и сам да сам преспавао читав дан." Њих две, танке роспије из центра које су биле само ноге, дуге лепе ноге, су се кикотале свему што би Жак или ја рекао. И јебеш га, након треће чаше ти постане свеједно, почео сам и ја да се смејем са њима. 

Након још три боце јефтиног вина, схватио сам да нисам завршио чланак за јутарње новине. Није да сам марио, али стварно ми се није селило одавде, било је добро и пространо, имао сам велики масивни сто и старицу која се и даље буни као у време револуције и то је била права ствар. Сео сам за сто и почео да пишем. Рекох: "Тише тамо!", али нико ме није чуо. "Курве, марш напоље!", кипео сам, али ме је сачекало само једно: "О'лади Арч". Бацио сам флашу о зид, оне су се и даље кикотале, а са њима и Жак. Флаша чак није ни пукла. Лежала је доле читава и то је била увреда за мене. "О Боже", лагано сам изустио. Жак је вриштао и трчао у круг, а ноге су се кикотале. Ухватио сам сјајну скулптуру од гвожђа и ударио Жака по глави. Пао је и остао да лежи у локви крви. Две танке даме из центра су истрчале вриштећи као жене. "Ох, ох..." Завршио сам чланак, Жак је и даље лежао доле, само је било мало више крви. 

Скинуо сам се и легао у каду. Вода је шуштала и ништа се друго није чуло, чак ни она луда старица из суседног стана која је пречесто вриштала.