"Хеј", рекох му, "Нисам неки жесток момак, али кунем ти се, одраћу те ако не подигнеш тај папир." Устао је и подигао папир, прошетао до канте и бацио га. Кокан је био бивши зависник, уосталом, можете закључити откуд му надимак...Био је дилеја каква се ретко среће и имао је све што је потребно да буде мој добар пријатељ, ако тако нешто уопште и постоји. Изгледао је помало тупаво, увек у неком беж мантилу и увек поспан, чак су и подочњаци одустали од њега. Само смо седели тако, ја сам пио, а он је палио цигару за цигару. Када би нам понестало пића и цигара, неко од нас би прошетао до неке удаљене продавнице, одморио се мало од оног другог, вратио се са пуним кесама и онда бисмо наставили.
Док смо тако дангубили понекад нам се дешавало да се затекнемо у сред неке тешке филозофске расправе, онда бих се само насмејао и одмахнуо рукама и Кокан би се само насмејао и баталили бисмо то. Било је лако са њим. Није се чак ни трудио да људима запамти имена, а опет, када бих га упитао како се зовем само би то изговорио, полако, разлажући на слогове. Каже, памти оно што га занима...Волео сам га, јер је умео да искаже поштовање, и тако наизглед мутав, често је знао да каже нешто о чему бих мислио сатима, чак и данима. Уз све то, а знам да то није много, али био је и геније за математику. На пример, када би ми пала на памет идеја да јурим неку женску као некад, само би лагано почео да ми прорачунава шансе...Након пар минута баталио бих ту идеју и наставили бисмо да пијемо и пушимо цигаре са превише катрана.
Једном сам обрнуо два круга око блока и купио пиће и цигаре, сунце је било високо и пекло је покушавајући да се усели под кожу, а мени је било свеједно. Отворио сам врата стана и застао - било је гадно. Кокан је седео у фотељи, а нека дамица је испред њега спремала бело жилетом. Свуда унаоколо су били људи, њих можда десетак, два ил' три клошара и много дама, црних, белих, дебелих, мршавих...Јако гадно. "О, па јебеш га!", рекао сам. Најдужем периоду мира у мом животу је коначно дошао крај. Ушао сам и начео боцу. Једна дебела дама ми је седела у крилу, а ја сам јој причао луде приче и она се кикотала тако смело и тако дуго да сам понекад помишљао да улаже велики труд у то. Чешће до тога сам се питао - хоће ли икад да ућути?
На другом крају собе, Кокан је вукао црте и зезао се, пушио цигаре са много катрана и додиривао даме, а оне су се само смејале док је сунце залазило. Након пар сати и неколико боца пића, одгурнуо сам дебелу даму и почео да вичем: "Марш напоље! 'Ајмо сви сад марш напоље!" Али нико се није мрдао, само су се смејали. Скинуо сам стару кубуру са зида и повикао: "Побићу вас све, маму вам јебем! Марш напоље!" Ућутали су и кренули полако. Кокан је упитао: "Зар и ја?" Рекао сам: "Да, и ти." Када су сви изашли, затворио сам врата, окренуо два пута кључем и нагурао кауч на њих. Попио сам још једно пиће, сам, а онда сам устао и сео за сто, извукао парче папира и оловку и почео да пишем. Писао о свему, прошле су већ две године како сам био чист, много је времена протекло, требало је све то надокнадити...
Писао сам пет дана, са по три-четири сата сна, и било ми је добро, тако добро...Са прозора сам видео једном Кокана, узимао је доп од лика са капуљачом. Изгледао је срећно. Напослетку, то је изгледа најважнија ствар у животу - да будеш срећан. Е сад, то што људи као што смо он и ја граде своју срећу на темељу порока, то је већ нека друга прича. Нисмо били идеални, то стоји, али се нисмо ни трудили то да постанемо. Са тридесетак година у буљи, без пријатеља и жене, време је да престанеш да се трудиш. Наставио сам да пишем..."Дуг живот, пријатељу мој!", полако сам откуцао, а онда сам устао и прошетао до средишта собе...Тако сам хтео да још нешто напишем, нешто смислено, али нисам умео и то је била ствар гора од смрти. Осмехнуо сам се док ме бол у грудима пресецао.
Док смо тако дангубили понекад нам се дешавало да се затекнемо у сред неке тешке филозофске расправе, онда бих се само насмејао и одмахнуо рукама и Кокан би се само насмејао и баталили бисмо то. Било је лако са њим. Није се чак ни трудио да људима запамти имена, а опет, када бих га упитао како се зовем само би то изговорио, полако, разлажући на слогове. Каже, памти оно што га занима...Волео сам га, јер је умео да искаже поштовање, и тако наизглед мутав, често је знао да каже нешто о чему бих мислио сатима, чак и данима. Уз све то, а знам да то није много, али био је и геније за математику. На пример, када би ми пала на памет идеја да јурим неку женску као некад, само би лагано почео да ми прорачунава шансе...Након пар минута баталио бих ту идеју и наставили бисмо да пијемо и пушимо цигаре са превише катрана.
Једном сам обрнуо два круга око блока и купио пиће и цигаре, сунце је било високо и пекло је покушавајући да се усели под кожу, а мени је било свеједно. Отворио сам врата стана и застао - било је гадно. Кокан је седео у фотељи, а нека дамица је испред њега спремала бело жилетом. Свуда унаоколо су били људи, њих можда десетак, два ил' три клошара и много дама, црних, белих, дебелих, мршавих...Јако гадно. "О, па јебеш га!", рекао сам. Најдужем периоду мира у мом животу је коначно дошао крај. Ушао сам и начео боцу. Једна дебела дама ми је седела у крилу, а ја сам јој причао луде приче и она се кикотала тако смело и тако дуго да сам понекад помишљао да улаже велики труд у то. Чешће до тога сам се питао - хоће ли икад да ућути?
На другом крају собе, Кокан је вукао црте и зезао се, пушио цигаре са много катрана и додиривао даме, а оне су се само смејале док је сунце залазило. Након пар сати и неколико боца пића, одгурнуо сам дебелу даму и почео да вичем: "Марш напоље! 'Ајмо сви сад марш напоље!" Али нико се није мрдао, само су се смејали. Скинуо сам стару кубуру са зида и повикао: "Побићу вас све, маму вам јебем! Марш напоље!" Ућутали су и кренули полако. Кокан је упитао: "Зар и ја?" Рекао сам: "Да, и ти." Када су сви изашли, затворио сам врата, окренуо два пута кључем и нагурао кауч на њих. Попио сам још једно пиће, сам, а онда сам устао и сео за сто, извукао парче папира и оловку и почео да пишем. Писао о свему, прошле су већ две године како сам био чист, много је времена протекло, требало је све то надокнадити...
Писао сам пет дана, са по три-четири сата сна, и било ми је добро, тако добро...Са прозора сам видео једном Кокана, узимао је доп од лика са капуљачом. Изгледао је срећно. Напослетку, то је изгледа најважнија ствар у животу - да будеш срећан. Е сад, то што људи као што смо он и ја граде своју срећу на темељу порока, то је већ нека друга прича. Нисмо били идеални, то стоји, али се нисмо ни трудили то да постанемо. Са тридесетак година у буљи, без пријатеља и жене, време је да престанеш да се трудиш. Наставио сам да пишем..."Дуг живот, пријатељу мој!", полако сам откуцао, а онда сам устао и прошетао до средишта собе...Тако сам хтео да још нешто напишем, нешто смислено, али нисам умео и то је била ствар гора од смрти. Осмехнуо сам се док ме бол у грудима пресецао.
0 коментара:
Постави коментар