И то је све.

Знаш, читав живот бијем битке које не могу да добијем. Битка са женама, битка са ћалетом...И она најгора - битка са временом. Шта год да радиш јебени сат куца и то је баш гадно. Кашљем сад и осећај је добар, као некад...Астму вучем од шестог месеца живота, није да се жалим, само, смирила се мало и сад ме ова прехлада ил' шта год да је подсећа на та времена...Оно, нисмо имали пребијеног динара, јебига, ал' био сам дебељушкаст, добар. Сад...И нисам тако добар. 

Често лежим на овом мом кревету, као сад, гледам у ламперију и размишљам...Ништа корисно, ништа дубоко...Само, мислим о људима, о себи...Постављам си најпопуларније питање на свету - где идем са својим животом? И нема одговора, нема...А и какав одговор могу да очекујем од неког као што сам ја...Лепе жене одлазе у град, комшија полира кола....И нисам нигде, канда студирам, ништа корисно, заварам себе да умем да пишем и да ћу можда једног дана имати неку ситну колумну у новинама и пар романа иза себе, макар један право добар...Али не,  вероватно ће слагање кутија са утичницама бити нешто најближе струци што ћу радити, вероватно ће овај блог бити највећи домет мог "стваралаштва" и вероватно ћу оженити неку луду жену која ми неће дозвољавати да јој додирујем косу и јебеш то...

Ако желим, сутра бих могао да будем у неком градићу у Енглеској, да перем судове по петнаест сати дневно и да ми буде добро...Једина ствар која има смисла сада, док гледам све ово лудило око мене...И све се своди на паре, јебене паре, не могу да имам пријатеља више, а да није битан новчаник...Који сам јебени адолесцент...

И...Ова соба добро изгледа у мраку...Ова соба увек добро изгледа. Испите имам на сваких три до пет дана, и свиђа ми се овај ритам...Мало спавам, много седим за радним столом, слушам музику и читам неку рандом књигу коју сам извукао са полице, само да не бих морао да се бакћем са школом...На крају, узмем и то и научим...Јебеш га, мало по мало...Бићу опет препотентни гад и рећи ћу - волео бих да сам као обични људи, само мали и срећан. Неко је рекао да су велики људи сувише паметни и свесни да буду срећни. Нисам велики, али нисам ни срећан...Шта да очекујеш од човека чији се гени зајебавају још од рођења...Жуља ме коска, ово лево раме одлази...Не волим више ни докторе, осим једне у оближњем Дому здравља...Лепа, таласасто плава, драга...Још једна права...И овај свет је сјебан, чим кажеш жени једну сувишну реч она оде, једноставно нестане и не јави се никад...Мало је псујем, мало је мрзим и онда ми буде боље. Као и са свим осталим уствари...И међу овима са факса има багре, мало псујем, мало мрзим и ето...Јер не знам, понављам не знам шта бих урадио да имам неко гадно оружје...

Волео бих да све буде океј. И да су сви срећни. А немам четири године. Јебига, још један проблем. 

И то је све.