Гледао сам је у очи, гледала ме је у очи. Те њене очи биле су на чудан начин плаве, вишеструко плаве, и човек се лако могао изгубити у њима ако не пази, јер та дубина осваја. Упитах је: "Ко си ти?" Ћутала је.
Окренуо сам се и сео у ћошак. Почео сам да кружим погледом по соби, била је мала и мноштво кутија је било унаоколо. Зидови су били метални и нигде није било врата, само кутије, она и ја. Нисам се сећао како сам доспео ту, а она је само тихо изустила: "Ко сам ја?" Нисам умео да јој одговорим. Онда сам схватио нешто - ни ја нисам знао ко сам. Ни имена, ни успомена, чак ни лице своје нисам познавао. Као да ми је неко чачкао по уму, не желећи да се сетим. Једина сијалица у маленој соби се заљуљала без разлога. Устао сам и кренуо да шетам унаоколо прескачући кутије. Нисам завиривао унутра, али видео сам да је у њима била храна, одећа, алат и једна нарочита секира, оштра и сјајна. Плашио сам се да је узмем у руке, али сам се још више плашио да је она не узме у руке. Осећао сам да би нешто страшно могло да се деси ако останемо овде заробљени. Почео сам благо да паничим и константно сам пролазио руком кроз косу мислећи да је то једини начин да она не посумња.
"Шта није у реду?", погледала ме је тим дубоким очима и ја сам погледао њу и помислио - лепа је бичарка. Само једна мисао је уследила - љепота. Не лепота, него љепота. Снажна, јака као бик на пролећном ветру. Рекох: "Ништа", и то је била истина. Ништа није било у реду. Случајно сам подигао главу и угледао вентилациони отвор сакривен иза неке ситне решетке. "Хоћеш да идемо одавде?", упитах је. "Може...Али, ко сам ја?", тихо је рекла. "Само ти дођи овамо...а о осталом ћемо да бринемо после." Пришла ми је, ухватио сам је за руке, биле су хладне и нежне, затим сам је привукао себи...и подигао. Имала је те предивне беле груди и то затегнуто малено дупе, замишљао сам само како наслањам главу на њене груди, како ме гледа оним много плавим очима и пушта косу, ох боже, ту коврџаву плаву косу, а она пада...и пада...пада по мени, слива ми се низ образ и губи се негде на мојим грудима. Замишљен тако затетурах се мало, а она ме стегну бутинама око врата све док нисам поплавео и ухватио је снажно за колено, онда је пустила. Рекла је: "Извини, али још мало па сам скинула решетку. Нисам смела да те пустим." "Океј је", процедих кашљући. Нешто је зазвонило поред мене тако да сам скочио - била је то решетка.
Нисам хтео да јој кажем да устане са мене, било ми је лепо, рајски...Свеж ваздух је надирао испуњавајући ми груди, а она је била ту, непомична, на мени. Само је дисала, полако и тихо, горећи као искрица. Онда је устала је и пружила руку да ме подигне. Помислио сам још неку добру ствар о њој, али и даље се није смејала, тужна из неког разлога, баш као и ја. Подигао сам је горе, поново, и ту су биле мердевине које су водиле бесконачно ка горе, вртоглаво и нестварно. Спустила ми је део тих мердевина, попео сам се. "Кренимо", одлучно је климнула главом, а ја сам пратио то витко тело, то тело, ако треба и на месец. Након неког времена је само застала, окренула се и упитала: "Ко сам ја?" Ћутао сам неко време гледајући у њу, у та уста, носић, груди, образе, косу, свуда само не у очи, само не у те очи, нисам желео сада да се изгубим у тим немирним дубинама, не у оваквом тренутку. Тик-так...време је пролазило, не знам колико дуго, можда минут, можда и десет или сто, није било важно...Само се окренула и наставила да се увија, да врцка тим телом откривајући повремено трачак светлости која је допирала одозго.
"Стигли смо!", повикала је: "Видим крај!" Осмехнух се благо, нелагодно, помешаних осећања као у супи живота да стојим и не знам да ли сам срећан или тужан или бесан или заљубљен...Не знам ништа, само то тело, те груди, та дубина и та коса, то је свет, један јако леп свет и не желим да видим то што се налази горе...јер, пронаћи ће неког бољег, читав је то свет, много рибе у мору, пронаћи ће неког бољег од мене, а таман сам осетио ту искрицу и зашто, зашто сам морао да јој кажем да идемо оданде, зашто?! Тужан, а тако много светла је око мене, сећам се неких ствари које сам учио у школи, али не сећам се лица учитеља, сећам се неке теореме, неких закона, знања се сећам, али не и људи, не и топлине, не и живота.
Изашли смо напоље и застали на трен, било је то огромно брдо на ком смо стајали и гледали смо...у пакао. Читав град који лежи пред нама је био у рушевинама, море је ударало с друге стране брда и нигде није било животиње, човека или Бога. Све је било пусто, само биљке изникле из бетона, међу њима и једна ружа, лепа и црвена...Гледали смо тај спектакл, а ту, одмах поред, биле су новине са последњим датумом у историји и говориле су о свету, од корица до корица, није било ни политике ни спорта, само - "У Кини поплаве, Јапан нестао", "Европа разорена нуклеарним ратом", "Америка покошена непознатим вирусом", "Суше опустеле Африку"...Само то, ти наслови и нова карта света, са океаном и пар тачкица.
"Хеј...Мислим да знам ко си. Мислим да знам твоје име." "Ко сам ја?", насмешила се пакосном дубином плавих очију. "Твоје име је Лилит", рекох тихо гледајући ружу изниклу из бетона, тако лепу и црвену.
0 коментара:
Постави коментар