Вечерас желим да вам испричам једну поучну причу. О мом мачору, наравно. Рођен је првог јула 2009. године. Његова кева је живела са нама већ неколико година када га је родила. Пошто смо морали поделити неких мачака околним људима, а одлучили смо да узмемо једно за нас, ја сам добио ту привилегију да одлучим кога ћемо задржати. Одем тамо, гледам, сви нешто ћуте, само овај мој фркће на мене, а ни очи још није отворио. И узмем га, шта ћу. Борили смо се много око имена, али сам на крају превагнуо и добио је име достојно једног великог мачора - Мићун. То беше почетак потешкоћа за млађаног јуношу.
Одрастао је са мајком и био је врло размажен. Мајка му је била изузетна у борилачким вештинама, чак је Малог кера Џоа (мешанац ротвајлера и овчара) успела да пребије једном. Имала је срце као Русија. Када му је мајка преминула, Мићуна је почео да млати отац. Отац му је био комшијски мачак од десет кила, звао се Тигар, а и био је те негде величине. А Мићун је ћутао и чекао свој тренутак. Стално је био крвав и увек сам морао да чувам стражу док он једе. У то време мачке нису смеле у кућу, по директиви моје мајке.
И тако, дани су пролазили, а мој мачор је био кост и кожа, стално умлаћен, али са јаком вољом за животом. Све док једног лепог сунчаног дана Тигра није покупио ауто. Ни дан-данас не знам да ли је то била намештаљка. Мићун никада не говори о томе. Напослетку, био му је отац. Но, тада су ствари почеле да се мењају. Мачор је почео да расте и да се развија. Чинило се као да ће све бити сјајно.
Међутим, једнооки мачор са другог краја насеља, видевши упражњено место у овом делу је дошао по своје... Али Мићун се није дао. Пеглао се сваког дана током годину дана. Изгубио је пола увета, реп је сломио, оштетио сузни канал, шапу опржио, и имао је једном хематом на глави величине његове главе. Мислио сам да ће умрети, али се он сутра појавио сасвим нормалан. Мачка, јебига. Онда је и тај једнооки умро под мистериозним околностима. Макар ја мислим да је умро, јер га нигде нисам видео после тога. Да не мислите да сам га ја убио. Немам ти ја душе за убит мачку. Највише што могу да убијем је нека зла животиња, типа ћурка. И прасе, али прасе није зло, али се једе и укусно је и има ту сврху, па јебига.
Мићун се млатио са многим мачорима током година, али никада није одустајао. Постао је највећи и најјачи мачор у крају. Временом смо се изборили за једнакост људи и мачака, па сада има сва права као и ми људи у кући, осим што не сме да краде батаке са стола у кухињи, мада не смем ни ја, тако да смо и ту једнаки. Фале му два зуба и изгледа много смешно када се смеје. Хрче као топ кад спава, брате, не можеш у истој соби бити. Оженио је мачку по имену Чуле, мислиле комшије да је мушко. Чуле га поштује и воли и мислим да се бави криминалом, зато што уме да отвори врата сама и украде нешто.
Данас сам кренуо у шетњу са Малим кером Џоом. И Мићун је прво шиштао, али се померио једно два метра да прођемо. Кер к'о кер, глуп, он не гледа Мићуна као вечеру, већ као играчку. И хоће да се игра са њим. И тако, вратимо се ми из шетње, кад ето ти Мићуна, седи на клупи испред куће, скрстио шапе. И не мрда. Кер пролази, лаје, овај само ћути и неће нигде. Зашто? Зато што је на врху. Био је мали и слаб, али није никада одустајао. Сада је велики и јак и има седам кила. И ето, за који месец ће нашакетати ђембелог кера и онда му нико у овом крају неће смети ништа, осим мене. Ово је прича о највећем мачору који је икада живео, а тек му је шест година. До двадесете ће се кандидовати за председника синдиката мачака у месној заједници Батајница.
Поента приче је - не одустајте од борбе. Ко зна кога ће ударити ауто и вама омогућити просперитет и блиставу будућност. Ево једна фотка Мићуна, ово му је са свадбе, видите како је замишљен.
Толико од мене. Мислите о томе.
Воли вас Митоман.
Воли вас Митоман.
0 коментара:
Постави коментар