Ходам низ улицу. Полако. Погнут. Са цигаретом која само што ми не испадне из уста. Питају ме да купим цвеће. Једна девојка ми пружа нешто у руку. Узимам папирић на коме пише где могу купити најбољи избељивач у граду. Видим оног досадног типа који продаје картице за помоћ угроженима. Дајем му пар новчаница и показујем да одјебе од мене. Дан је при крају. А мој бес тек се буди.
Бацам цигарету и улазим у кућу. Моји родитељи гледају телевизију. Стари су, али ипак прате дешавања. Иду на гласање. Плаћају рачуне. Ни не питају ме где сам био, јер знају да сам свуда и нигде. Писац. Новинар. Човек који ставља догађаје у речи, а речи на папир. Седим на кревету у својој соби. Тишина. Пружам се преко кревета и вадим из штека боцу пића. Ако је оставим на видном месту, старци ће је испити. Или бацити. Шта год. Потежем гутљај и укључујем радио.
На радију пуштају неку баладу. Потом дубок женски глас говори - "Вести у осам." Економија. Катастрофа у Јапану. Безначајне ствари. Хроника. "Један тинејџер је убијен док је покушавао да заштити другарицу од непознатих нападача." То је то. Већ неко време сам бесан... И мислим да је време да неко заведе ред у овом граду. Узимам качкет и навлачим јакну. Из шупе узимам лопату. Време је да се повуку неке границе.
У овом крају града само је један тип могао починити тако тежан злочин и остати непримећен. А ја сам знао где да га нађем. Стајао сам на углу и чекао. Прошло је три сата док се коначно одлучио да пође кући. Пришао сам му и развалио га лопатом по њушци. Пао је на земљу. Шутнуо сам га.
- Убио си тог клинца. Убио си га, и мислио си да нема ко да ти суди. Али ето. Ја сам ту.
Кренуо је нешто да каже, али сам га шутнуо по сред носа. Чуо сам га како пуца. Узео сам лопату да га довршим. Онда је он попут мачке извукао пиштољ и пуцао ми у колено. Пао сам. Пуцао је још неколико пута. Сваки пут је погодио. Онда ме је подигао и убацио у своја кола.
Након неког времена ме је извукао из кола, још увек сам био свестан. Узео је моју лопату и почео да копа. Када је рупа била око метар дубока, убацио ме је унутра. Тек када је земља почела да пада свуда око мене, схватио сам да ово можда и није била добра идеја. Правда. Помислио сам на правду и био сам разочаран. Нисам успео.
Онда му се придружио неко. Понео је своју лопату. Заједно су бацали земљу на моје непомично тело. У једном тренутку је придошлица застао, пљунуо и рекао:
- Жао ми је што си морао да убијеш малог.
- И мени је жао. Али нисам могао допустити да постане животиња... Ти разумеш, зар не?
- Наравно. Постоје правила.
Онда су наставили да бацају земљу све док је нису поравнали, лепо и детаљно. Потом су мало гледали у месец и кренули, ногу пред ногу, ка болници. Моји родитељи су пратили кулинарски шоу, а један мали силоватељ ми се кезио са капија пакла. Свет је био лоше место, али ту и даље није било места за смешне претпоставке и велику правду.
Бацам цигарету и улазим у кућу. Моји родитељи гледају телевизију. Стари су, али ипак прате дешавања. Иду на гласање. Плаћају рачуне. Ни не питају ме где сам био, јер знају да сам свуда и нигде. Писац. Новинар. Човек који ставља догађаје у речи, а речи на папир. Седим на кревету у својој соби. Тишина. Пружам се преко кревета и вадим из штека боцу пића. Ако је оставим на видном месту, старци ће је испити. Или бацити. Шта год. Потежем гутљај и укључујем радио.
На радију пуштају неку баладу. Потом дубок женски глас говори - "Вести у осам." Економија. Катастрофа у Јапану. Безначајне ствари. Хроника. "Један тинејџер је убијен док је покушавао да заштити другарицу од непознатих нападача." То је то. Већ неко време сам бесан... И мислим да је време да неко заведе ред у овом граду. Узимам качкет и навлачим јакну. Из шупе узимам лопату. Време је да се повуку неке границе.
У овом крају града само је један тип могао починити тако тежан злочин и остати непримећен. А ја сам знао где да га нађем. Стајао сам на углу и чекао. Прошло је три сата док се коначно одлучио да пође кући. Пришао сам му и развалио га лопатом по њушци. Пао је на земљу. Шутнуо сам га.
- Убио си тог клинца. Убио си га, и мислио си да нема ко да ти суди. Али ето. Ја сам ту.
Кренуо је нешто да каже, али сам га шутнуо по сред носа. Чуо сам га како пуца. Узео сам лопату да га довршим. Онда је он попут мачке извукао пиштољ и пуцао ми у колено. Пао сам. Пуцао је још неколико пута. Сваки пут је погодио. Онда ме је подигао и убацио у своја кола.
Након неког времена ме је извукао из кола, још увек сам био свестан. Узео је моју лопату и почео да копа. Када је рупа била око метар дубока, убацио ме је унутра. Тек када је земља почела да пада свуда око мене, схватио сам да ово можда и није била добра идеја. Правда. Помислио сам на правду и био сам разочаран. Нисам успео.
Онда му се придружио неко. Понео је своју лопату. Заједно су бацали земљу на моје непомично тело. У једном тренутку је придошлица застао, пљунуо и рекао:
- Жао ми је што си морао да убијеш малог.
- И мени је жао. Али нисам могао допустити да постане животиња... Ти разумеш, зар не?
- Наравно. Постоје правила.
Онда су наставили да бацају земљу све док је нису поравнали, лепо и детаљно. Потом су мало гледали у месец и кренули, ногу пред ногу, ка болници. Моји родитељи су пратили кулинарски шоу, а један мали силоватељ ми се кезио са капија пакла. Свет је био лоше место, али ту и даље није било места за смешне претпоставке и велику правду.
0 коментара:
Постави коментар