Понекад само седим, у гаћама, као сад, и схватам да ми фали један део мене. Зујим по Интернету и видим неку љубавну причу. Али не онако буђаво љубавну, већ причу коју је могао написати неко ко је баш смртно заљубљен... Седим и схватам, кад год сам био заљубљен, макар то било и платонски, писао сам добре речи. Јаке, пуне емоција. Недостају ми те речи. Тај осећај ми не недостаје, јер ме много нервира, због осећаја да не владам у потпуности собом. Али те речи. Емоције које куљају из мене, незаустављиве, снажне и велике..
Како би било добро седети ту негде и рећи тој једној особи - могао бих да се заљубим у тебе. Само то. И гледати њен осмех, који јој не дозвољава ишта да каже. А и не мора. И можете рећи да сам пичкопаћеник. Није ме брига, називали су ме и горим именима. Али стварно је моћно бити заљубљен.
И као, све се своди на покретач. На тај неки део тебе или мене који функционише само када си заљубљен(а)... Онда, макар у почетку, не седиш у гаћама. Обријеш се, иако те мрзи баш много. Трудиш се да изгледаш нормално, иако ти је глава у већем хаосу него икад. А управо због тог хаоса пишеш боље него икад. Тако то функционише.
Сутра морам опет да вадим крв. Кажу да ми јетра није добар друг. А можда је тако од првог дана. Углавном, мислим, када бих био заљубљен, сада, не бих био овде где јесам, и не бих називао скотовима оне људе у мантилима који хоће да им сутра опет дам моју драгоцену крв... Дао бих им све и рекао - слободно узмите, ја имам све што ми треба. Иако то звучи глупо и поприлично клиначки...
Идем да обучем панталоне. И да прошетам кера. И да сазнам све о првом убиству у мом крају. Какав дан... Понекад мислим да овај свет чини све да ми да добру причу, а ја као да упорно одбијам да је напишем... И та борба траје... А ја седим у панталонама иако нисам смртно заљубљен...
0 коментара:
Постави коментар