Данас сам имао баш емотивно мешовит дан. Био сам до града и купио сам јакну. И добра је баш. Штити бубреге и дупе. Осећам се као деда када то кажем, али те ствари су ми постале баш битне. Читам неку књигу о унапређењу памћења и брзом читању и заиста ради. Виде се резултати. Мислим да бих, ако се потрудим, могао постати човек са много знања. И са тим знањем помоћи свету. Каже ми другар да тих снова нема ништа. Па, са тим ставом сигурно не. То је велики циљ. Али испуњавањем малих циљева, свакога дана ћу бити све ближи испуњавању великог циља. Мој друг је песимиста. Не тражим да постане оптимиста, али када би био песимиста са планом, много би му лакше било у животу.
Данас сам се, такође, разочарао у човечанство. Стојим у бусу и улазе две циганчице. Лепо обучене, чисте. Млађа има шест или седам година, а старија можда девет или десет. На истој станици је ушла и мајка са девојчицом њихових година. Дигла се цела халабука и не само да је девојчица села, већ се нашло место и за њену мајку. Циганчице су стајале поред мене. Млађа се држала за шипку са обе руке, а старија сестра се обухватила око ње, да млађа случајно не падне. И сви их гледају, а нико неће да им устане. А оне су чак и навикле на то, па само стоје ту, ни не труде се да се наметну, као што неки далеко старији од њих чине. И тако пола сата. Укаже се једно слободно место, а преко њих се неки прдоња претури да седне. На крају се укаже још једно, а ја им кажем да иду и седну тамо. И да је неко сео ту пре њих, не знам шта бих урадио. Стварно не знам. Јебем ти бре људе, какви су то људи, ја не могу да верујем...
Стојим ту и гледам дете од можда девет година које већ зна све. Видим јој по погледу. Она зна да није иста као остали, јер је циганка. И да ће јој врло ретко неко указати љубазност или устати у бусу или олакшати постојање на било који други начин. А само је особа, нормална, обична и лепа. Да је макар као они прљави наркомани што си праве ране да би узели паре, па да разумем зашто се људи толико гнушају... Не могу да верујем какве је људе изродио овај град...
Можда сам само данас нешто осетљив, шта ли. Срео сам и прву љубав данас, у улици. Није била у мом крају поприлично дуго. Иде код сестре. Не могу да је провалим. Чак и након толико година. На моменте се чини као она искрена и чиста особа коју сам баш волео и то је баш лепо... А онда у другом је та особа, ултимативни олош, безобразна, себична бичарка... И идемо улицом и она ми прича нешто... И ја је гледам... И говорим себи - коњу један, што то ниси јеб'о кад си мог'о. Стварно си будала. Ја не могу да верујем каква си ти будала!
Такви су мушкарци, шта ћеш. Мада, на тренутке мислим да она и заслужује такво размишљање, јер ми је направила хиљаду проблема у животу. Био сам сам против целог света због ње. Седамнаест година. И у суштини, хвала јој због тога, јер то је била врло вредна лекција за мене. Не знам какву особу треба да сретнем да бих опет без икаквог преиспитивања стајао иза њених поступака, као што стојим иза сопствених.
И не могу да провалим шта је са том, сада сам већ уверен, истином, да што си гори, то су жене боље према теби. Ја се већ дуго, сигурно има година, трудим да будем што боља особа. И често ми се насмеје нека девојка када јој помогнем, нека ситница углавном, али све остаје на томе. У ствари, то сам сам крив. Мада искрено, нисам сигуран колико њих би било са неким ко се труди да буде неко ко ће поправити свет. Пре би биле са неким ко их опасно зајебава, вероватно. Јеботе, чак ме и моји укућани сматрају лудим. Вичу да ми је глава у облацима. Ја им некако покушавам објаснити да када бих рекао себи - океј, имаш добру плату, и живиш океј, не бих могао да устанем из кревета. Било би - зашто да устајем? Чему то? Шта, то је то? Добра плата и океј живот? Не могу више ништа да постигнем? Не могу да напредујем на било ком пољу, икада? Бре, зато сам и поставио неке велике циљеве и имам мале циљеве и радим на томе, стремим ка неком напретку, макар изгледао као потпуно луд лик... И мислим да тако треба да буде цео живот.
И тако. Идем сад да одрадим неки послић на брзину, па да читам мало. Накуповао сам се неких књига преко нета и на бувљаку и сад сам у були, имам тону материјала који захтева моју пажњу, па се осећам некако притиснуто. Али на позитиван начин. И тако. Емотивно мештовит дан, јебига.
0 коментара:
Постави коментар