Поприлично сам храбар када треба да се иде на неку операцију. Ако неће нико, увек ћу ја први. То ми није проблем. Проблем ми је бол који уследи после. Као, боли ме и осећам се баш живим, али толико се осећам живим да правим уже од пластичних кеса и качим га на лустер. Јебени умњаци. Пола вилице ти искасапе да дођу до мртвог зуба који је решио да фура свој фазон и расте на неку тамо страну. И онда те оставе гладног, отеченог као бундеву, и живљег него икад, да се обесиш ужетом од пластичних кеса.
Никада у животу нисам имао шеснаест копчи на телу одједном пре данас. Осећај је страва. И волим то стање у ком сам полу-мртав, тада ми идеје само пљуште... Имам тако добру идеју сада... Нешто што ће заиста променити свет. Нешто велико. Уосталом, видећете на пролеће. Треба да припремим све. Бићу богат, ви ћете бити срећни, а свет ће бити мало лепше место за живот. Факин бинго!
Идем сада да стварно покушам са овим кесама, везао сам Гордијеве чворове, да ми се не одвезују. Поздрав сељани, било је лепо вас познавати!
0 коментара:
Постави коментар