О олошу који је увек ту када треба

Понекад
уз овог мачора
осећам се као богаљ
коме је срце топло
и дисање ограничено,
док ми лежи на грудима.

Он зна зашто сам данас мало потиштен.
И већ пет пута сам га отерао,
али се сваки пут,
неумољиво,
упорно враћао.

Дође,
и само скочи на мене.
Не пита да ли сме,
као иначе.
Легне, гледа ме у очи
и преде.

Поприлично је стар,
па звучи као покварени авион...
Али ја волим тако,
боље је од оног умиљатог тона који имају мачићи...

Као другар
који каже
разумем те...

Мислим да стварно разуме.
Свет, уопште.
И мене, врло добро.

Гледали смо документарац о Џингис Кану...
Мислим да хоће да ми поручи
да ће претерати хиљаду мачора
преко мога гроба
онога дана када умрем...

То тако епски звучи...

A oнда само устане,
забије канџе у моју руку и сиђе на под,
као да ништа није било,
љуљајући се од дебљине
на путу ка кухињи и четрнаестом оброку у току дана.

И то је сасвим у реду.