Желим... Мир и хладан кревет.

Уморан сам...

Осећам се као на ивици највећег понора 

и када паднем,

падаћу и падаћу и проћи ће читав век пре него што ударим од тло.

Цео дан сам радио

и константно сам размишљао о томе 

колико жарко желим да пишем...

О злом нео-либералном капитализму...

О томе како желим да будем тај анти-херој коме ће 

политичари и курве, повучени тежином своје прљавштине повикати
- спаси нас,

и желим да будем тај анти-херој који ће прошапутати - не.

Писао бих о изразито малој вероватноћи да ћеш икада срести сродну душу...

И о мом замишљеном путу у Египат...

О жени, која ме не воли и ни ја њу не волим, али је ту, и сваког дана ми говори - пиши, напиши нешто божанствено, иако смо пријатељи, иако нема никог да ми пише лепе ствари, иако си искористио моје груди као средство за твоје глупе експерименте...

И све је то тако тешко 

када си смртно уморан

као ја сада...

Желим правду,

космосе,

твоје су све ливаде,

а ја ни један цвет не могу да добијем бесплатно...

Желим да узгајам руже,

и да косим траву,

најлепшу траву коју сте икада видели,

и да печем роштиљ

и да мој кер буде изузетно дресиран

и сјајан,

док мачор дрема на мојим грудима,

а лежаљка се увија под нама,

јер више нисмо мршави,

ни он ни ја.

И тако је то,

када си тако много уморан

да ти се снови преливају у стварност

и стварност у снове...

Добродошли у мој свет...