Једини људи које желим да задржим у свом животу су они који имају поштовања према мени. Поштовање је, мислим, једина ствар која заувек остаје. Све може проћи, али ако си некога поштовао са двадесет, поштоваћеш га и са педесет, па макар се и замрзели у међувремену. И имам ту некако грубу навику да сечем људе из свог живота ако ме не поштују...
Нарочито уколико већ немамо успостављен однос... Једно је када те је неко испоштовао стотину пута, па му се омануло једном, а сасвим друго када неко не може да те испоштује ни за најмању ситницу, за коју треба буквално један минут. Или мање. А немате успостављен однос. Ја имам велико поштовање за нове људе који ми улазе у живот, јер желим да се осећају лепо и да све функционише фино. Међутим, неки људи то једноставно неће. Боли их курац. Само кажу - ах, требало је ја много штошта да урадим... И на томе се завршава све.
Њихово правдање. И моје поштовање за њих.
Не правим више компромисе. Апсолутно ме не занимају особе које не указују никакво поштовање свету око себе, већ глуме неке надмене кретене и мисле да се све врти око њих... Понекад се запитам да ли сам ја будала што верујем у поштовање, да ли и ја треба да почнем да кршим обећања као и сви остали, кад год стигнем, без гриже савести, само да марширам кроз живот и наивно мислим да ми карма неће залепити сво то срање за потиљак...
Ако кажеш нешто, испуни. Ако не можеш, немој ни обећавати. Јебено једноставно.
0 коментара:
Постави коментар