Још увек нисам мртав, нажалост

Имам страшну главобољу...
И осећам се као да ми је ово први дан у паклу...

А немам никога ко би ми пружио парче канапа,
да се обесим.

Уверен сам да постоји нешто тамо иза...
И да ћу се сасвим сигурно у једном тренутку
наћи у сред свемира,
без тла под ногама,
стојећи пред тим великим умом...

И биће толико огроман и толико ружан
да ћу се бесконачно бојати,
али се то неће видети
јер ћу бити ћелав врло брзо,
ако се ствари наставе овако одвијати...

Он ће, наравно, знати да се бојим,
сагнуће се и шапнути -
хеј малиша
не бој се ништа,
ја сам те створио и волим те...

Онда ће ме одвести на сопствену сахрану...
И биће ту тако много људи,
а неки су ме заиста и волели...
Гледаћемо их, а он ће ми држати руку на рамену.

Потом ће ме ставити у малу теглицу пуну неизмерне среће,
и отправити ка машини за рециклирање.

И онда ћу се опет пробудити у овој буђавој рупи,
са најужаснијом главобољом на свету...

Лекове не смем да пијем,
дајте ми конопац...