Запис из поткровља

Ствари се дешавају. Гледао сам јуче неки романтични филм у ком она риба и онај магарац препуштају све судбини, као, ако се опет сретну, судбина је. И цео филм неке хаварије, оно јебига, слаб сам на те лепе тренутке, шта ћу. Ал' оно што ме је много сјебало - прво, он треба се жени и она треба се уда и они се на старту скроз отворено мувају. Који курац? Је л' вам ништа није свето?! Друго, тебра, да она каже да је судбина ако се опет сретнемо, изнамештао бих такав сусрет да није свесна. А овај идиот све нешто смушено у старту, сетио се након седам година да иде да је тражи. 

Једина ствар због које ја, када ми се допада нека девојка, морам препустити ствари судбини јесте чињеница да бих вероватно испао заиста језив тип када бих се само појавио и као - е, ја сам прешао пола милиона километара, упознао ти фамилију и обавестио твоје пријатеље да смо заједно, па сам мислио да се упознамо и тако то. Људима је данас све језиво. Можда има мало и до мене, изгледам као луд лик. Нем појма. 

Направио сам једну куглицу од фолије од чоколаде пре неки дан. Бацам је да удари о полицу над столом. Данас сам направио још једну, јер ме некад мрзи да се сагињем када ми испадне. Мачор мрзи лоптицу, не може да спава од буке. Увео сам му неки скраћени режим исхране, јер не може више да прескочи ограду него чека да му отворим капију. И кад силази низ степенице иде степеник по степеник, а дупе као му се ренда низ степенице, уопште скоро не помера задње ноге. Много ме мрзи јер има три оброка дневно, само. Биће ми захвалан једног дана када буде имао тридесет година. Заиста желим да живи много дуго и да му миксујем кашице од изнутрица и да буде сав сед и да буде супер мудар, па да ми помогне мало у животу.

Данас ми је стигла књига. У ствари, две, али ова једна се рачуна. Продавница тајни, Дино Буцати. Књига због које сам пожелео да будем писац, први пут у животу. Јебено савршена. Не зна баш много људи за њега, глобално, али ту књигу би свако требало да прочита. Да схвати шта је уметност. Има неки супер чудан мирис књига, много је лош. То ми мало квари угођај, јер иначе књиге миришу кул, чак и када су баш старе. И скинуо сам конце данас, али имам неку огромну рупу, види се кост. Ваљда ће ми то зарасте, да могу нормално да отворим уста. Видиш, смешна је то ствар, неки људи ми говоре како нисам нормалан што сам ишао на две интервенције за пар дана. Брате, зар није боље да одједном имаш дупле конце, шта те брига, осећаћеш се и онако бедно, боље да смањиш губитке и изгураш то заједно. Не знам, људи су чудни. 

Осећам се некако пријатно док пишем ствари о себи, за себе. Помаже ми да се средим. Сви треба да пишу себи, о себи. Нешто сам размишљао... Можда напустим Барутану једног дана. Чини ми се да неке веће ствари долазе. И чини ми се да је можда Барутана место где се моја личност мења и постаје тотални мрачитељ. Можда имам шизофренију. То би било олакшање. Онда би ми било јасно како стоје ствари у мојој глави. Можда је само утицај књига... 

Идем сад да радим. Нешто сам данас у курцу. Глава ме боли цео дан, па сам нервозан. Не волим то, стално праснем на сестру, а она није то заслужила. Она је заслужила да будем баш добар брат, и ја се трудим, али нисам сигуран да ли је то довољно добро. Цео дан сам провео зујећи около и сад ћу тек да радим. Јебеш прокрастинатора.