О цвећу љубазности

Мали цвет је растао,
а сви су га чупали и газили.

И на месту где је био листић,
увек би никла нова два.

Као хидра.
Али био је леп, зелен и миран...

Цвету су се смејали,
али он је пружао своје латице високо ка сунцу.

И сунце га је пржило
и људи су га газили,
изнова и изнова,
али цвет је увек био ту,
лепо је мирисао и није имао бодље.

И док су га сви мрзели,
он их је волео.

И док је тај цвет живео,
ако је макар једно дете научило
да треба да сади цвеће,
а не да га чупа,
сврха тог цвета је испуњена...

Његово постојање је допринело свету,
и ширењу једне лепе филозофије
у којој је једино битно да будеш љубазан...

Чак и када постанеш бесан,
јер те газе и сунце те пали
и хоће да те ишчупају из земље,
остани љубазан...

Ко зна какав су дан имали ти људи...
Смири их.
И не мрзи.
Бес је одлика слабих цветова,
а ти ниси слаб цвет.

Ти си најјачи маслачак који је свет икада видео.
Чиниш свет за мрвицу бољим местом.
И у томе лежи твој значај.