Збирка мутних мисли једног малодушног орла.

15. октобар 2015.

Неке мисли које у суштини не служе ничему много

Постао сам пророк, велики и моћан... Говорим истину. Певам. Осећам да живот није само глупа бара пуна крокодила. Сетио сам се једног клинца данас... Био је млађи једно чет'ри-пет година од мене и био сам му као узор. Рекао ми је то једном, а прво што сам помислио је било - брате, мали, баш си нашао на кога ћеш да се угледаш, од оволико људи на свету. Милиони паметних људи, људи који знају шта раде, људи који су неустрашиви и велики, а ти мене сматраш за некога на кога се треба угледати.

Много ми је то некако тешко. Стегне ми се срце када помислим да би он тада урадио било шта, само да сам му рекао. Тада сам био још увек млад и глуп и нисам знао да му објасним да треба да преиспитује све. Слао ми је неке своје текстове и блог, и искрено, био је баш лош. И рекао сам му да треба да вежба још. Али сам био млад и нисам му указао на све што треба да чита, да прошири видике. После је напустио тај блог и сада не знам где је. Јебеш узора. Ништа паметно није чуо од мене. А толико се поносио тиме што ме познаје. 

И овај блог, брате, често само нешто серем, ништа паметно не кажем. Постоје неки ликови који објављују само паметне ствари, типа, једном месечно, и људи их поштују и воле. Ја никада тако не бих могао. Пишем брате кад год хоћу и објавим, да постоји, јер можда некоме то буде од користи. Или смешно. Или га подстакне на размишљање. Ја ако размишљам о себи у будућности ала Побеснели Макс, пишем о томе. И пишем о томе како ме је један лала заробио и играмо вешала, он ми поставља тривиа питања, а ја ако не знам пет одговора, он ће ме обеси. А мени објаве са његове тривиа странице никада скоро нису искакале на фејсу, па их не знам много. И тако. Људи повремено мисле да сам потпуно полудео. А ја им само приказујем једну другачију верзију стварности, оно као, не морамо сви исто да се понашамо, може неко и да ради неке полуделе ствари. 

Некако, баш волим сада да дајем клинцима савете како да на неки начин заврну систем. Мени није имао ко да каже, све сам увек морао да научим сам. Бедак. И много се изнервирам када видим да неко неће да се потруди, а ти му сажвакао све. Неће да издвоји дан или два, а теби требало двадесет или тридесет да обавиш исти посао, јер ниси знао форе. И трудиш се да помогнеш људима да се они не муче као ти, а они то не цене. И то је бедак.

И баш је бедак када те мрзи да радиш и понашаш се као ултимативни прокрастинатор 2000. 

0 коментара:

Постави коментар

Copyright © БАРУТАНА | Powered by Blogger

Design by Anders Noren