Нешто сам размишљао... Стварно сам глуп. И дан-данас. Увек. Међутим, чини ми се да радим једну ствар како треба. Ево о чему је реч.
Дакле, сви смо ми били глупи у неком тренутку у животу. И испадали невиђени пацери, веверице, шабани и свашта остало. Огроман број људи је глуп док одраста. Кроз основну, средњу школу и факултет. То се не може порећи. Неко сазри пре, неко после, а неко никад. Наравно, Интернет је учинио свачију глупост лако доступном, па су ствари мало шашаве. Некада, када испаднеш глуп, нико се тога ни не сећа за месец дана. Данас, ако си испао глуп пре четири године, сигурно ће се појавити неки луђак и отпочети Интернет дискусију тамо где си ти испао глуп.
И тако, велика већина мојих пријатеља осећа срамоту због својих некадашњих дана, када су били глупљи нешто што су данас. Осећам је и ја, и то много, јер сам много био глуп. Међутим, сви они се труде да то сакрију, обришу, униште... Зашто то радити? Мислим јесте, био си глуп као ноћ, али брате, пре пар година, то си био ти. И ако гурнеш то под тепих, постоји могућност да ћеш поново једног дана на исти начин бити глуп. А ако то оставиш да ту стоји и да те подсећа на то како си био глуп, ако учиш из тих грешака, онда ћеш ићи напред. И бићеш мање глуп сваког дана свог живота. Што отприлике значи да ћеш баш мало бити глуп негде кад пређеш шездесету. А то је сјајно.
Узмимо за пример овај блог. Јеботе, овај блог је хаос. Пишем га од осамнаесте. Наравно, ја сам у осамнаестој био глуп као што неко не буде ни са шест година, али јебига, шта ћеш. И овде сам ти ја био заљубљен једно неколико пута, а у суштини, неке тих жена су се само шпрдале са мном, оно као, желеле су да им неко пише лепе ствари, а ја сам, ето, био тај лик што уме то да уради. Онда сам мувао милион неких девојака овде, јер сам мислио да кад неко воли како пишеш, воли и тебе као личност. У одређеном смислу то мора бити истина, јер моје писање осликава моју личност, међутим, сви смо ми читали Иву Андрића, али ретко ко би се смувао са њим, да је жив. И мрзео сам људе овде. И пљувао. И осећао се као промашај. И мислио да ћу бити велики једног дана.
То је био пубертет. Онда сам пробао први пут ово, први пут оно и сва та искуства су овде, јер јебига, морао сам то записати. Па сам мислио да сам много луд на факултету. Јебени бруцош, нисам знао да сам жив, али битно је курчити се нешто, као тешко студирање. Бре, студирање је најлакша ствар на свету. Треба да учиш. Тачка. Нема претераног размишљања. Нема мука одраслих људи. Само учи и иди на журке.
После сам постао шљакер и живот је био тешко срање. Факултет сам притерао крају, па сам имао времена да црнчим у магацину. И тад сам глумио лудило, као, радим много тежак посао, пребацим пет-шест тона преко руку дневно. Кога боли курац? Шта, јеси једини шљакер на свету? Онај лик из Индије би ми се исмејао у фацу да је чуо како "тешко" радим. И ето, јеботе, нон-стоп сам срао на овом блогу. То је зато што сам глуп. Међутим, никада ништа са овог блога нисам обрисао, јер ми је важно да знам колико сам био глуп.
Иако ће можда, једног лепог дана, новинари раскупусати овај блог и наслови ће пљуштати на све стране. Иако ће ми доживотно бити забрањен приступ историјским споменицима. Иако ме ниједна девојка неће волети јер сам био говедо које је писало лепе ствари милиону девојака. И то аутоматски значи да моје речи више не вреде. Да нису искрене. Иако су, можда, биле сваки пут. Можда сам само глуп, па ми се људи лако допадају. На романтичан начин или не. За све сероње и будуће геј конотације - и жене су људи. И тако, кажем ти, иако ћу можда бити разапет зато што сам глуп, нећу да бришем моје грешке. Нећу да отварам блог за блогом као што чине неки. Нећу да бежим сам од себе, већ ћу да учим из тих зајебанција којих ме је срамота и да будем мање глуп сваке године. А овај текст ће да спомиње новинаре у наслову, чисто ако, једног дана, постанем познат, да прво њега прочитају.
Живели и не стидите се својих грешака! Није срамота бити глуп, срамота је престати покушавати да не будеш глуп.
0 коментара:
Постави коментар