Уствари

"Тихо ћу прићи, загрлити те
и одшетаћемо у сумрак."

То је идеалан сценарио
идеалне приче
о две будале
које су се пронашле.

Али, ове ноћи
ја умирем.
Вене су ми пуне мрака
који ме прождире,
душа нагрижена,
личност разорена...

Умирем и размишљам
о децилитрима
суза који
ће бити или неће бити
проливени због мене.

Уствари,
само сам благо болестан,
али,
није ли фантастично
схватити да имаш неког
са ким би одшетао у сумрак
или у рај
или у пакао,
свеједно?