- Верујеш ли у физичку тежину нелагоде?
- Па, и не баш.
- Ја верујем.
Седели смо нас тројица и разматрали знаменитости целине коју чинимо. Имена нисмо имали појединачно, али смо имали једно јединствено име, име које смо сва тројица волели, јер на свету није било истог нигде. Апсолутна јединственост нас је чинила срећним, јер чим имаш нешто што нико други нема, осећаш се супериорније. То је понекад важно. Да би опстао.
- То ти је као да ти тег од хиљаду триста педесет грама лежи на грудима. А ти лежиш и не дишеш, гледаш испред себе и нешто није у реду, а не знаш шта. Хоћеш да дишеш и можеш да дишеш, није ни приближан осећај астми коју имамо. Удахнеш и осетиш како се терет подиже са твојим грудима. Издахнеш и осећаш како се спушта са твојим грудима. Не можеш му побећи, јер он не постоји. А ипак га осећаш, сваки од тих хиљаду триста педесет грама. Нелагода.
- Узми један од ових. Стави га у цев. Заврши са невољом. Све то ће остати овде. И нелагода, и немири, и тај тег... Мало крви и једна лепа чаура. Чуваће је неко, обећавам. Сећаће те се. А теби ће бити добро, баш добро...
- Знаш... Неке жене ћеш оставити уплакане ако одлучиш да ставиш тачку на читаву представу само зато што ти се није допао један чин. Хиљаде људи ће бацати земљу у твој гроб и хиљаде њих ће дизати чаше у твоју част. А теби ће бити криво што ниси провео још који дан са њима. Неке жене ће плакати. Неке битне жене. Жене које су те волеле. Твој кер ће бити тужан. Твој мачор ће бити тужан. Можда. Али, мали, свет неће стати. Пар дана ће проћи и нико те се више неће сећати.
Седели смо за малим округлим покерашким столом, а јединствена појава коју смо чинили је лежала и зурила кроз ламперију до свемира. Свемир се чинио бесконачно велики, а ми смо се чинили бесконачно мали и ниједна од те две ствари није била тачна. Седели смо за округлим коцкарским столом као витезови пољуљаног морала и питали се куда, како и зашто?
- Свет ми нуди превише. А мене плаши што ми то није довољно.
- Наравно да ти није довољно. Ми заслужујемо свет и много више. Не треба да те плаше апетити достојни великана. Страх је само знак да идеш у правом смеру. Ка звездама. Узми све. И много више од тога.
- Ти си један чудан враг. Иако знамо да не поседујемо скромност као дар или врлину или макар несрећну грешку, мислим да бисмо је требали одглумити. Толико да нам свет буде довољан.
- Момци, као партнер са највећим уделом у овом здању, кажем вам - јебите се, одлазим.
- Пали љомберу. Биће нам боље без тебе.
- Одувек си био кретен и пичка.
Добар, лош и зао су седели унутар здања које је изгледало као изузетно карактеристичан човек. Не ружан. Изузетно карактеристичан. Човек који није умео да буде срећан док о томе не продискутује трочлана комисија, човек који није умео да буде тужан док о томе не продискутује трочлана комисија, човек који је само постојао кроз дискусију три лика, човек који је био ужаснут идејом да само постоји. Није било ту никакве фаме, свет се вртео и таксисти су журили, а човек је само постојао. Права забава је била унутра, у вечитим дискусијама три не баш тако сјајна дела једног доколичара. Свет му нуди све што му је потребно за срећу, а он лежи и мрзи себе и трочлану комисију, јер није довољно добар за постојање.
Једини проблем који човек има је, изгледа, тај што не схвата да о томе да ли је довољно добар за постојање не одлучује трочлана комисија. Одлуку је донео свет. Па постојиш човече, зар не?
0 коментара:
Постави коментар