Чекање убија

Седео сам ту негде чекајући да ме ђаво испрати на онај свет... Нисам био неки доличан тип, углавном сам глуварио по ћошковима без динара у џепу, посматрајући све те кратке хаљине које су неуморно шетале градом. Вући кладе нисам хтео, моју лошу поезију нико није хтео ни џабе, а камоли за динар или два и све што ми је преостајало било је да седим и чекам. Тек када чекаш схватиш колико превише времена имаш... Нарочито ако чекаш неког удаљеног попут ђавола да дође и да те одведе у непознатом правцу и можда чак успут попије пиће са тобом. Ко зна где је ђаво сада, куда се смуца... Одавно смо сами себи душмани. 

Много је предивних ногу прошло лахорно испред мене... Нисам имао неке добре пријатеље, нисам имао чак ни много лоших. Жене су биле необјашњив појам у мом свету, и иако сам их имао неколико и даље сам веровао у чистоћу и недодирљивост њихових премазаних душа. Упркос свему томе, нисам никада помишљао да самостално одем. То је била пошалица којом су се служили наивци мислећи да су тако зајебали неког тамо горе...

Био је дан, леп и сунчан дан, а једне ноге су ми се смешиле седећи на степеницама испред неке фине зграде. Посматрао сам их ослоњен на зид оближње зграде, посматрале су и оне мене, и ето, тек тако, познавајући само те две лепе ноге, пришао сам и представио се њој, комплетној. Изгледала је ситно, али битно. Ђаволски добре ноге, ноге са којима би могла слудети свет само да је хтела... 

Била лепа и млада и није била сиромашна. Дозволила ми је да седнем поред ње, што и није било чудно, јер сам умео солидно да разговарам, само када је постојао неко са ким бих то могао чинити. Уличне вуцибатине ми нису биле ни приближно равне, мени је било потребно много више. А она... На црвеним уснама су јој играли псалми најважније књиге на свету... И тек тако, видевши нешто у мени као што ја видех нешто у њој, пољубила ме је. Прво Исус, онда грех, била је један неухватљив мали ђаво.

Минут касније, шетали смо кроз град држећи се за руке и смејући се свима који би се запитали шта она тражи са мном или шта ја тражим са њом или шта било ко тражи са било киме на овом свету. Стигли смо до њене зграде. Нисам желео унутра, помало сам био сувише одрпан за тако фин крај. Био сам луд, то стоји, али нисам био бесраман. Натерала ме је да уђем унутра. Попели смо се на други спрат, а она ме је, откључавши врата, пропустила унутра. "Уђи, сипај си пиће", рекла је. Ушао сам и сипао си пиће. Хтедох да јој кажем како фину гајбу има, али се нешто догодило.

Из купатила је изашао потпуно го тип бришући мокру главу. Она се осврнула и изгледајући боље него за све време нашег кратког познанства пришла и сочно га пољубила. Затим је рекла: "Еј, Марио, ово је мој нови другар Ралф." "Ћао Ралф", рекао је Марио. "Ћао Марио", рекао сам ја. Да га јебеш, овакве ситуације не можеш предвидети. Била је сувише добро парче да би била истинита. 

Сручио сам пиће у грло и два минута касније рекао да имам неодложна посла и да морам да пођем. Наравно да нису поверовали, никада нисам изгледао као човек који има неодложна посла. Ипак сам отишао. Сишао сам полако низ степенице, осећајући се као цедиљка за сок, неодређено, бесмислено, као да је неко пре минут трљао четири поморанџе и лимун о мене... Чуо сам кораке иза мене и пожурио ка вратима, претпостављајући... 

Стигла ме је на улици и ухватила за руку. "Јеси љубоморан?", насмешила се. "Па, и не баш", рекао сам ја. Имао сам ту неку маску осећања, осећао сам, али као да нисам осећао, дешавале су се ствари у мени, а опет сам био потпуно миран и хладан...  Мора да су ми године вуцарања међу људима отупеле осећања и томе сличне ствари... "Боље питање је да ли је он љубоморан?" "А не, није. Он обожава када је ту још неко, са нама", рекла је радосно, "Хајде, пошто ниси љубоморан, идемо горе да попијемо кафу, сви заједно." "У реду", рекао сам ја. 

Попели смо се горе. Било је лепо. Он је био обучен и добар. Сипао ми је пиће. Она је скувала кафу. "Са шећером Ралфи?", упитао је он. "А, не. Пијем горку кафу." Насмејао се на то. Онда сам извукао свој лепи мали перорез и пререзао му грло. Затим сам средио и њу. Није се мрдала ни говорила од страха. Онда сам се вратио на мекану софу и довршио своју кафу. Потом сам дошао до врата, нацерио се и нестао.

Сутрадан сам седео на ћошку неког сиротињског кварта, читајући најкрупнији наслов у новинама - СЕРИЈСКИ УБИЦА УБИО ЈОШ ДВОЈЕ! Мало сам гледао у веселе ноге и хаљине које су биле свуда унаоколо... Уствари, само сам седео ту и чекао ђавола да дође по мене, али га није било.