Исусе. Имао сам моћну ствар у глави, али сам време изгубио негде успут и сада је тринаест минута до поноћи, а мени се ужасно спава и ужасно сам гладан. Наравно, мрзи ме да устанем. Сутра ме очекује гадан дан. Баш гадан дан. Али, мени није жао због тога што сам изгубио време негде успут. Није ми ни жао што се мојој девојци свиђа неки некадашњи буцко. Мислим, обожава она мене, али ти момци трансформатори имају то нешто... Шалим се. Не ложи се на екс буцка. Много. Мени је, бре, жао што сам изгубио причу која је могла бити генијално добра. Понекад ти дође генијалност и буквално осетиш како ти се увлачи под кожу, како ти дрхте прсти, како руке саме раде, руке саме куцају или пишу или витлају кроз ваздух у ритму неке невидљиве музике...
И онда, ти зауздаш ту дивљу ствар, ту генијалност која није инспирација, инспирација је једна фина дама која је вечито одсутна, дама са шеснаест годишњих одмора годишње. Она је мекана и фина и знаш кад је ту, а кад није. Кад није ту, недостаје ти опасно. То је отприлике као љубав. Само што је секс много бољи. Но, вратимо се генијалности.
Нисам веровао да постоји док нисам схватио да је време да почнем да верујем у њу, јер све док њој приписују сваку срећну реченицу коју напишем, не морам бринути. Све док ме тих десетак људи, десетак непознатих људи, држи у омиљеним цитатима на фејзбуку, док копирају моје текстове и разматрају генијалност реченица, ја не морам бринути. Чак и када немам појма о животу и о писању и када сам сасвим случајан, ја могу рећи - била је то генијалност у моменту. И сви ће се одушевити и добићу велики аплауз. Отприлике, у последњих пар реченица сам ти представио како функционише живот. Искористи то. Буди генијалан.
Осећај који генијалност изазива када ти се увуче под кожу је... па, генијалан. Удараш као суманут, пишеш брзо и лако, а реченице су ти већ све склопљене, све су генијалне, попут оних Инка грађевина где између два камена не можеш провући ни лист папира. Ти, за разлику од тога када је ту инспирација, ако ниси брз, пропао си. Генијалност ти се привуче с леђа, сачека да се опустиш, кликне старт на тајмеру и заскочи те. Ти се прво бориш да је зауздаш, па се трудиш да стигнеш да испишеш све што ти даје на дар њено коришћење, а сат куца... И за трен, тек тако, оде. Ако ниси написао хиљаду две речи о нечему, ни нећеш. Јер ће ти бити бесмислено и глупо. Нећеш разумети ни реч.
Временом можеш постати поприлично добар. Можеш да је осетиш како се прикрада. А када чујеш клик, усне ти се развуку у велики осмех и почнеш да се бориш. Када бих могао исказати све што осећаш у тих пар минута које имаш... Но, не шалимо се више. Иди и пробај.
0 коментара:
Постави коментар