О азилу за неуклопљене

Одувек сам мислио да негде постоји тај луди луди свет, негде далеко, иза седам брда и долина и мора или негде испод површине земље или негде изван озонског омотача... Свет у коме су ствари нешто другачије. 

Данима сам лежао у кревету и замишљао га, сваку улицу, дрво, сваког човека или мачора, сваку жену, сваку реч на листу новина, читав свет сам замишљао гледајући изгубљено у једну тачку на јарко црвеној ламперији која је чинила моје поткровље идеалним местом за провести век. Понекад бих се толико изгубио у маштарији да бих се запрепастио када бих кренуо да пишам и схватио да сам у овом обичном свету, да никад нисам ни отишао, да сам све време био на кревету, ушушкан у топли осећај безбедне удаљености од свеопштег ужаса...

Замишљао сам свет извезен од несавршених нити у савршено место за нормално постојање необичних појава. Није то био свет у коме бих био славан или богат или бесмртан, није био свет ни у ком бих био добар, био је то свет, просто и једноставно, у ком бих се осећао добро, место за све чудаке овог света. Место за Ђорђа који иде унаоколо и виче: "Маца, маца, авиЈон, авиЈон" (Ђорђе има много више од девет година), место за Мишу који мисли да је кричр, створ, накарадна звер која има супер моћи, место на ком би Коки могла без трипа да уђе у продавницу, место на ком би муцавог Владу саслушали до последњег слога, место на ком би Цонгилић могао бити црн иако је бео, место на ком би мачка Ескимског бичара била сматрана нормалном појавом. Укратко, азил за неуклопљене. Тако сам жарко желео да постоји тај свет... Из петних жила, из све снаге сам покушавао да га ишчупам из главе и проспем свуда око себе... 

Пошто то није успевало, једино што ми је преостајало је да верујем у њега, у његово постојање, у његову племениту душу, у његовог творца који никако не може бити исти творац који је створио овај ужас... Или може? Надао сам се неком новом потопу и неком новом Ноји коме ће Бог рећи - батали животиње и покупи те јединствене облике необичности... Наравно да је то био само клиначки наиван сан, Бог је имао паметнија посла, много фрке око глобалног загревања, екологије и спашавања бенгалских тигрова од изумирања... И наравно да Бог не би спасао нешто другачије људе, људе који су неуклопиви делови универзумске слагалице коју Он свакога дана слаже изнова и изнова... Мене да неко пита, ја бих спасао мачке. Милионе мачака бих стрпао у велики брод, због искрености и меканости и умећа постојања какво ниједно друго биће нема...

И тако, лежао бих по читав дан шетајући светом неисмеване различитости, онда бих устао, попио мало воде и наставио баш тамо где сам стао. Понекад се то чинило узалудним. Сваким даном сам постајао свеснији да тај свет из главе ишчупати не могу, да овај свет у ком постојим променити не могу, и тако сам, иако далеко другачији од Алисе у земљи чуда, био подједнако изгубљен.

Често сам био несрећан, али никада нисам оспоравао изузетност тог света. Замисли свет у коме не можеш да се ухватиш за нацију, веру, боју коже, телевизор, музику коју слушаш или клуб за који навијаш... Свет једнаке различитости, свет у коме ћеш моћи бити апсолутни кретен, свет без стида, кајања и аномалија попут дебелих телетабиса... Свет у коме би могао да живиш оно што јеси, кад су већ спутали на овом свету...

Једне ноћи сам уснио чудан сан. Био сам у обичном, ружном свету, свету где постоје мале зле жене и велико оружје и зубари кретени и кошаркаши манекени... Лежао сам на кревету и спремао се полако да одшетам у свет у коме је живот био леп и никако магацински хладан и тих. Одједном, ниоткуда, појавила се млада лепа жена, пришла и легла поред мене. "Шта радиш?", упитала је весело. "Ништа, путујем", одговорио сам збуњено. "Хајде да пођеш са мном", насмешила се слатко. Размислио сам на трен, светови ће и даље бити ту, где год да одем и ма колико дуго да се задржим... "Хајде да пођем са тобом." Ухватио сам је за руку, а она је другом откопчала своју хаљину. Изгледа да ово ипак није сцена из Петра Пана, помислио сам и препустио се. Све је то било чаробно, била је свуда по мени и смешкала се, љубила и волела, а ја сам био ту негде, одвојен од свих светова које познајем. 

Ујутру сам се пробудио, протегао, констатовао да је онај фантастични сан био само сан и изашао на терасу. Улицом је журно прошао Ђорђе и на моје: "Добро јутро!" одговорио са: "Маца, маца, мацоо, дођи мацо." Неколико улица даље су се чуле сирене, Миша је стајао на највишој згради у околини спремајући се за хипер-галактички скок, а Коки ми је махнула идући из продавнице. Влада је водио дубокоуман разговор са моћном рибом од два метра, а Цонга је био бео, а црн и нико му то замерао није. Мачка Ескимског бичара је нападала људе по улици и то је била сасвим нормална и обична ствар...

А ја? Ја сам пригрлио малену девојчицу црвенкасте косе и лагао јој нешто о највећој љубави икад, а она ми је веровала.