Лежао сам у свом поткровљу и превртао мисли с једне греде на другу. Одувек су ме привлачила поткровља. И голе жене у њима. Није да нисам волео друштво, али сам и овако сам био себи довољан, и више него довољан. Писао сам отворено неке ствари за које сам мислио да требају бити речене. Неке моје ствари. Неке свачије ствари. Побожни ме нису волели, јер сам Бога видео као ортака, а не строгог ћалета... Либерални ме нису волели, јер никад нисам подржавао разноразне егзибиције у јавности... Просечни су ми се дивили, јер живим неки луд живот, а нису схватали да свако може креирати свој живот, па макар и топлој удобности маште...
И тако сам проводио дане, а сви ти људи су ми говорили - подсећаш на Буковског. Наравно, већина њих је прочитала само једну његову књигу или чак само једну песму или јебачку причу, али то је било то... Људи воле ред, категоришу те, чак и ја категоришем, сви категоришу. Није проблем у категоријама, већ кад те сместе у једну, скоро бескрајан труд ти треба да прескочиш у неку другу... А тако често ти погрешну етикету налепе...
Чак и они који су прочитали целокупну библиографију Буковског, опет кажу - личиш на Буковског. Ти си Буковски. Ни они не разумеју...
И пре Буковског и после њега је постојала та сорта људи, људи којима можда и ја припадам... Људи који воле да размишљају, претурају речи и сањају свет... Људи који желе да креирају сопствени рај, а једину шансу виде у причи, да не кажем уметности... Једина ствар која разликује Буковског од свих пре и после њега је та што је он постао познат, чак су и роде чуле за њега...
Зашто ниједној клинки не кажу - ти си Ејми или Шакира или тако нека велика певачица... Него само мене и још пар клетих несрећника под Буков кишобран мећу...Када сам прочитао прву његову причу, схватио сам да је то ствар коју бих и ја могао. Боље не сигурно, али бих могао да пишем тако, отворено, и да се осећам добро када ставим последњу тачку. Од тог дана, кад год бих опсовао у тексту, кад год бих само споменуо секс (јесте ли приметили да га никад нисам описивао?), кад год бих споменуо пиће или жене или ћопаве дрипце, људи би рекли - Буковски. Кажу - баш се трудиш, начисто је верно оригиналу. Ма хајте молим вас, кажем ја, јер шта друго рећи? Свој сам, ал' нико не мисли да сам свој, пишем сваки дан, јер ми тако одговара, а не због лајкова или шерова...И сад ће рећи - добар ти је текст, Бук би сигурно такав написао. Е курац! Бук није имао компјутер, није знао шта су лајкови и шерови и није секснуо онолико жена колико сам ја... С друге стране, ја никад нећу попити све што је он попио, нити ћу написати генијалну песму, а он је написао хиљаде... Но, све то није важно. Људи не капирају суштину. А то је проблем.
С неке треће, уврнуте стране, можда суштина и не постоји, можда смо сви ми исто наличје једног лика, као што вероватно и јесмо... Библија каже тако. И ја се слажем. Па зашто онда правити категорије? Напослетку, сви ћемо у исту земљу лећи, а ако буде среће, неки ће из исте и устати, па ће Исус морати поново да интервенише и коначно спаси свет.
И тако, само због искрености, припадам пиониру ове сорте модернизма, првом јавном говорнику кога није била срамота, а који је остао забележен иако мртав, још за живота. Сада схватам да звучим као увређена старица, а то ми није био циљ. Хтео сам само рећи да сам ја другачији, бољи, виши и све остало... Или не. Хтео сам само рећи да не можеш поредити балон и јаје, разумеш ли? Иако личе, то су две неупоредиве ствари. Балон се може винути у васиону и имати читав свемир... А јаје у себи има клицу живота, и ако не постане мућак, велика је вероватноћа да ће нешто добро и живо из њега нићи.
Видео сам данас лика са црвеном косом, плавим панталонама и розе мајицом. Он је класичан педер.
0 коментара:
Постави коментар