Последње збогом

И тако... Пишем ово чекајући последњу вечеру. Рука ми благо подрхтава, али свему у животу дође крај. Не бојим се. Само сам нервозан. 

Размишљао сам о томе како да продужим минуте још откад ми је саопштено да је крај близу. Можда ако будем само седео и ћутао? Можда... Можда ако узмем неку књигу? Не, књиге само убрзавају време. Књиге су једна изванредна ствар када имаш много времена пред собом. Волео бих сада да сам у собу у којој сам одрастао, да лежим на кревету и гледам у ламперију док време лебди око мене, да га могу убрзати или успорити као што сам чинио тада и да ми буде подједнако забавно...

Писање сигурно није добар начин да продужим минуте који ме деле од вечере и, напослетку, последњег трзаја душе. Али ипак пишем, јер желим да неко једног дана ово прочита и схвати каква смо деликатна бића ми људи, како нас узрочно-последична веза између наших грешака и плаћања истих може  убити без смрти, тек тако, у једном тренутку. Тај тренутак траје секунд или два, а онда се претвара у читаву вечност. Постаје тако дуг, јер то је тренутак када је твој свет ставио тачку на сопствено постојање.

Бацио сам поглед кроз прозор, само једна улична светиљка је жмиркала у близини. Мислио сам - било би нешто заиста посебно када би се она угасила заједно са мном. Нисам имао сат у близини, па сам могао само погађати колико је сати. Нисам желео да погађам. Желео сам да ми неко каже - деветнаест је часова и тридесет и шест минута. Да ми каже тачно у минут колико времена имамо. Чуо сам кораке. Споре, дуге кораке. Руке су ми дрхтале, па сам их ставио у крило. Онда се није чуло ништа. Чекао сам. Ништа. Напослетку су се врата отворила.

Кроз врата су прошла колица послужавник и вечера ми је постављена на сто уз једно хладно - изволи. Жвакао сам полако, а укус је био ужасан, укус истеклог времена које крцка под зубима. Обрисао сам уста салветом и запитао се - шта сад? Врата су се поново отворила.

Време је да пођеш - рекао је глас. У реду - рекао сам ја. Звук тишине је испунио простор између нас на тренутак. Онда сам изашао у кратки ходник и отпочео ход од тринаест корака. Сваки корак је звонио на свој начин, а звук сата је говорио - так-так-так...

Отворио сам врата, подигао свој кофер и погледао у моју сада већ бившу жену. Збогом, рекао сам, и извини. Збогом, рекла је и полако затворила врата. Сат је откуцао, можда седам, можда осам часова... Није више било важно. Мој свет је био расут у хиљаду парчића, као и сијалица уличне светиљке коју је управо неки клинац погодио каменом.

Одшетао сам низ улицу размишљајући о томе како да убрзам време. Можда да узмем неку књигу? Да, дефинитивно ћу узети неку књигу.