О сланим сновима

Пробудио сам се једног јутра, напољу је падала киша и дувао је страшан ветар, а ја се осећао добро, баш добро. Газио сам по барама, ходао на рукама мокрим улицама и осећао ветар и влагу у костима. То је био дан када сам схватио да сам Синбад, рођен под срећном звездом луталицом, рођен да се храним фотосинтезом и усољеним харингама, да љубим жене свих националности и да будем свуда и нигде, као ветар. Вратио сам се кући из продавнице, положио две кесе на сто и рекао маторцима да одлазим да вечно лутам и будем срећан. Ћале ме није чуо од теве-а, кева је гледала серију и прала судове и покушавала ногом да укључи усисивач, сестру није било брига, па сам тако, непримећен, отишао да видим како изгледа свет.

Укрцао сам се на брод који је ми се чинио најлепши у луци и уз мало мољакања, капетан ме је примио. Иако је брод био једини тад у луци, чинило ми се да је то најлепши брод који сам икад видео. Вероватно зато што је имао све што прави брод треба да има. Једра. И једнооког капетана. 

Био је то трговачки брод, брод са мало мотора и много душе. Момци су били велики и јаки и наравно да нисам био Синбад у њиховим очима, нисам то био ни у чијим осим својих. Но, рибао сам палубу и јео усољене харинге и повраћао по читав дан и правио се жесток пред свим тим прекаљеним морнарима... Био сам свугде и нигде, као што ветар чини. Били смо на Обали слоноваче, у Индији, на Куби... Где год би се указала прилика за зараду, капетан би се запутио тамо. Било је жена, у Индији, у Африци, у Сингапуру, у Лондону... Било их је свуда и много, свет је био једна велика сјајна тацна, а  све изврсне ствари су биле послужене на њој...

Све је било у реду док једног дана нисмо пристали уз једно острво у сред океана. О том острву се свашта причало, али гласина која нас је одвела тамо била је она о фантастичној лепоти жена. Оно што смо такође чули, али смо се правили да нисмо чули, била је и прича о томе како је острво било смрт за многе морнарске снове, јер би се сви поженили и остајали на околним острвима да проживе живот уз моћне груди њихових предивних супруга. Искрцали смо се и дочекали су нас острвљани, а сунце је било врело. Жене... жене су биле предивне, најлепше које смо икада видели, а видели смо их толико... Лепше су биле и од мора и од бисера, од свега. Једна од њих се разликовала. Седела је у ћошку, плела венчић од цвећа и изгледала другачије. Имала је плаво око очију и најдивније груди које је Бог икада извајао, а коса јој је била чупаво таласаста... Један од момака ме је чукнуо и рекао да је то поглавицина кћи и да је се клоним, ако не желим да надрљам. И одлучио сам да је се клоним.

Али, јебеш га, увек сам био склон невољама, Синбад су ме звали на броду, и... сео сам поред ње. Упитао сам је шта жели од живота. А она ми је рекла да жели да постане познати гусар. Да је то тако узбудљиво. Смејао сам јој се. Гусари више не постоје душо, рекао сам јој. Причали смо још мало, а онда је наишао највећи човек кога сам икада видео, човек који је умео да заклони сунце. Рекао је да сам гад и ће ме појести ако се не будем клонио његове кћери... 

Видели смо се те вечери, поново. Сексали се. Наговорио сам је да побегне са мном. Још пар момака је желело живот. Остали су већ били у клопци љубави. Покупили су своје драгане и кренули смо. Коначно сам био капетан брода. Јер старог капетана није више ништа занимало осим идеалних пропорција његове жене. Идеалних у његовом свету. А његов свет је сада била мала колиба на гребену. 

Моја мачка је изгледала као Похахонтас. Био сам њен бисер и волела ме је. Замисли шансе потребне да се Похахонтас и Синбад пронађу, смувају, сексну и проживе срећан живот? Да, и ја мислим да су мало претерано нереалне. 

Убрзо након што смо постали најсрећнији брод дуж свих меридијана, разболео сам се и пао у кревет. Она ме је само посматрала тим очима, а ја сам посматрао њене груди и то је тако трајало... А онда сам, једног дана, из чиста мира гекнуо. Била је то обична смрт, недостојна Синбада или макар обичњака који је видео свет... Била је то смрт за пољског миша или евентуално највећег свеца кога је свет видео, смрт за доброг човека. А ја сам био Синбад и свашта сам радио. Бацили су ме у море, а она ме је само гледала тим очима... 

Годинама касније се причала прича о гусарском броду у Сомалији... Капетан брода је била жена ужасно рашчупане косе, са предивним грудима... А ја сам седео на облаку, посматрао свет и кезио се.