О ситним душама укратко

Хеј. Желим вам само нешто рећи, док се борим да избегнем спремање испита... 

Гледам те неке разне људе који мисле да су успели... Гледам и онда, као и увек, на себе преузимам улогу џелата њихових снова... Не жалим их ни тренутка, јер нису то заслужили. Дакле, они мисле да су неко. Сами себи отварају фан станице, каче хиљаде слика са гитарама, ако су музичари или хиљаду цитата из сопствених лоших песама, ако су песници или само постоје ту и без разлога мисле да су славни и говоре себи "Ви"... Ова несрећна грозота погађа оба пола и то је тужно.

Друже, ниси познат док ниси познат, а и кад си познат требаш се запитати да ли си заиста познат. Разумеш? 

Јеси ли ишта лепши или паметнији ако имаш пар лајкова на страници или пар похвала од разноразних идиота? Ниси. Јеси ли макар богатији? Ниси. Теби само прија да ти неко титра. Реално, свима прија. Али ти си прешао границу између "волим што ми људи титрају" и "држим Бога за муда". А то је тужно.

А ту су и сви ти писци који сматрају посвету коју напишу највреднијим поклоном који неко може добити... Све те балерине... Глумци, сликари, механичари... Свет је једно лажно место. Сви су познати. Неки имају сто лајкова и аутоматски сматрају да имају сто фанова и поносни су и диче се тиме... Ситне, ситне душе...

Нисам ја против дичења и хвалисања ако имаш чиме да се дичиш и хвалишеш. Само не волим људе заробљене у илузијама. Ако требам бити ја онај који ће им рушити снешка, онда нека буде тако.