Звери

Ми смо људи.
Јесте, баш ти, од вајкада правимо срања,
луди смо и бесни,
знам.

Ми рушимо дрвеће и померамо планине,
ударамо се лопатама по леђима и
спавамо са крезавим женама,
а наша деца убијају скакавце
и срећни смо.

Сахрањујемо керове,
подижемо цене и живимо,
у бетонским хладним зградама,
заједно, по осморо у стану.

Испуштамо црне димове у небеса,
чадимо бога и кадимо ђавола,
пецамо гирице и једемо пилиће.
И све то тако, у једном дану.

Варамо се, крадемо и мрзимо,
носимо лоше пластичне кишобране кроз невреме,
молимо се кутији из које допиру гласови,
низашта нам не требају часови,
све знамо,
а ништа не знамо.

Грдни смо, а опет тако добри,
постојани и очувани,
помало трули изнутра, али то је генетика,
ствар прошлости која нас прати у будућност.

Будућност, сан који се полако претвара у прошлост,
враћамо се на ватру, точак и кидање меса,
и скидамо одећу,
враћамо се коренима да бисмо постали
оно што јесмо.

Звери.