О састанку

Имао сам црне цвикере, и букет ружа у рукама, био сам потпуно трезан и стајао сам пред великим вратима од махагонија. Ветар је дувао, али је знао да ми не може ништа, ове су кости старе и тврде као стене, овај капут има километражу већу од тог зеленог ветра и стојим ту, постојан и вечан. 

Мислим о коњима и кока-коли на тренутак, помислим на двадесет банки у џепу и покуцам, три пута, јако. Отвара ми она, пита: "Откуд ти Чарлс?" Кажем: "Ево, душо, престао сам да читам, престао сам да пишем, па сам дошао да се забавимо." "Али Чарлс, душо, знаш да не можеш да останеш. Наљутиће се." "Знам. Пакуј прње бејбе, имам двадесет банки, водим те у неки фенси ресторан." 

И отишли смо. Радио сам глупу ствар, покретао укочене точкове наше љубави, али радио сам то са стилом и то је оно што већ спада у дојам уметности. Уметност је све оно што радиш са стилом и више не пишем и не читам, само шутирам фамозну уметност по сред њеног великог курвинског дупета. Ушли смо у неки француски ресторан, наручили вино, живот је био добар, а она се смејала као гробар, тихо и рђаво. 

И устао сам, смејала се и рекла ми да сам луд, ударио сам јој кокавац и платио рачун и ноншалантно изашао на улицу, са црним цвиџама и букетом црвених ружа који сам све време носио, заборавивши да јој их дам. Неке жене имају ту моћ, пожелиш да будеш са њима, макар то било под старим орасом у центру града, макар те у главу и леђа погађали незрели ораси и леђа ти крцкала од љубави, макар живео живот узалуд... И то је први светски проблем.

"Спашавање света требаш почети спашавањем једног човека, а тај човек сам ја", говорио сам себи идући пијано кроз уске калдрме овог града. Песме су последња кап, када ништа живо не успе, уродиће песме. Отишао сам кући и написао песму о лудој куји која се смејала тихо и рђаво, која ме је волела, али половично и која је живела, дуг и срећан живот.

Узео сам и прочитао новине, питајући се како доспети до насловне стране, до месеца, са шест банки у џепу.