Лова

Седимо Френки и ја на аутомобилском седишту испред споменика малом бомбашу што је рокао швабе док су други клинци сањали чоколаду и пишали у поточиће, гледали теткама под сукњу. Туче ме срце, сваки откуцај боли као последњи, држим се за груди, Френки цевчи литру млека што је диг'о на црту у ионако пропалом драгстору, а дан нам се смеје, нов, ведар и наизглед добар. 

Стиг'о сам довде, могло је и боље, срчана мана и лоше шансе за топао бурек сваког јутра ме муче, док Френки литру туче, а срце му пумпа крв у главу на висини од два нула три. И треба нам лова, дугови нам померају дупе, поседују нас и знамо шта ћемо, и данас и сутра, сваког јутра на седишту из старог форда, чекамо шљаку Френки и ја. 

Појави се чова, каже: "'Оћете да вучете кладе?" Ми кажемо: "'Оћемо", устанемо и пођемо за њим. Тако је једноставно. Одведе нас на пилану, огромну и празну, само балвани и кладе, само две раге и један господин, рукујемо се и остају само две раге, саме међу хиљаду и два балвана. 

 И јебига, не пролази памет, попнем се на гомилу балвана, запалим цигар и гледам, смешно све, дестинација пакао, птичице цвркућу, дан је плав, а лова нас кљуца, полако се увлачи смешак у мене, видим и у Френкију тиња, само видим гомилу кеша и ново срце, од неке старе фрајле која је одлучила да нас напусти на крајње незанимљив начин, природном смрћу.

Почнемо да шибамо, вучемо кладе и тежак је пос'о, леђа нам пучу тако често да више није ни важно, добра је лова, сетимо се тога, насмејемо и запнемо још јаче, нек леђа пучу, нек ребра пучу, нек иде све доврага, дај ми паре да ослободим мозак, да могу да дишем, остало није важно, остало терај у курац.

Долази господин, последњу кладу убацујемо у камион, све је спремно, чова је задовољан, рукује се срдачно, мисли не постоје, све нам је исцртано на лицима, лудим лицима несрећника. Рекао је да мора да одвезе то и полако кренуо, а Френки и ја смо пили пиво што нам је друшкан донео и чекали паре, да дођу. Попели смо се на врх балвана неких и сели. Запалио сам цигар и рекао: "Он се неће вратити, зар не?" Срце ме је пресекло, мислио сам то је то, кап, здраво Френки, али није било ништа, убрзо ме је бол прошао. Френки је седео и гледао у црну земљу као да гледа у дубину мора, као да је нешто тамо пронашао, рај и пакао, и на крају је само рекао: "Не."

Отишли смо у драгстор и дигли саламе и чоколаде на црту, правац код Френкија, ево децо, а клинци вриште и трче по кући, Френки се смеје осмехом пуним пара, смејем се и ја, смеје се и господин који нас је једноставно надиграо, и дан је лажљив, плав и спор, али сутра, сутра ћемо поново седети на старом седишту из форда, гледати у каменог малог са бомбом у руци и слушати птице како из заболе што смо несрећни.