О бичарки на трави

Устанем мамуран, погледам на сат, пише тринаест часова, зашто боже тринаест, испит је био у дванаест. Схватам да желим да устанем у петнаест часова и преврћем се једанред, онда се враћам на леђа, у позу за спавање. Пробудим се, звони ми телефон, узмем телефон, пише шеснаест часова, јавим се са хало, а она ми каже да звучим као да се јављам из три бурета, кажем јебига маче, кад сам прави мужјак, мали, длакав и имам дубок глас, пита кад се видимо, кажем вечерас. Њен смешак ми голица уво, каже ћаоо и спусти ми слушалицу. О боже, шеснаест је часова, зашто боже баш сада да буде шеснаест часова, зашто није једанаест или, још боље, десет?

Устанем, навучем гаће и хавајски шорц, кратак је и виде ми се пошумљене мршаве ноге, није ме брига, никад није, у томе је ствар, ако си сувише критичан онда су и оне критичне, заборављају њихове мале груди и велика стопала, концентришу се на твој велики нос и мршаве ноге и побеђују, увек побеђују. Мајицу претурим преко главе, само један број је већа, довучем се до купатила и полијем се водом, по глави, по мајици, свуда. Након борбе са силама, напуштам купатило, поприште битке је уморено, вода је свуда, каладонт лежи на веш машини, а ролна папира лежи у лавабоу, мртва. Долазим до фрижидера и отварам га, о јебига, заборавио сам да оставим четкицу. Узимам саламу и стављам четкицу на њено место, као оне веверице ш'о ти трампе лешник за јаје, па орах за тај лешник, па златни прстен за орах и на крају те израде, завршиш са каменом, а дошао си са јајетом, јестивим јајетом, и ни не буде ти криво када видиш те мајсторе заната на делу.

Јео сам саламу и слушао џез, лепа црна дама ми је пожелела лаку ноћ, а дан је за мене тек почињао, лагано. Дошао сам до врата, обуо патике и одјездио у град.

Пролазим кроз парк, нека грана кестена ме чеше по глави, осећам се неспреман за будуће ствари. Она ме чека, на клупи, она је луда и носи кошуље, кариране кошуље, волим те кариране кошуље, њу би посекао бог да је зна, јер је лоша и воли ватре, коцкар је, не конта да љубав није аеробик, љубав јој је само још један од порока, пречесто посећује пророка и нада се смаку света.

Седнем поред ње, погледа ме, погледам је, пољубим је, пољуби ме, није важно, загрлим је и гледамо у црвено сунце како одлази, са једном ствари на памети, и чекамо к'о ће први. Мала бичарка, мислим се, моја драга, мислим се, луд сам, мислим се, где с аждајом да будем, нисам сав свој, нисам ни њен, чији сам онда?

Седели смо ја и моја драга, или моја драга и ја, није важно, гледали у црвено сунце и она је рекла Мито, ја бих да идем. Па ти иди ако волиш, рек'о сам јој ја. И ја би' да идем. А где ћеш ти несрећо, ви'ш да ниси сав свој, смејала се она. Смејао сам се и ја, онда кад сам је вид'о с бившим дечком, тако да смо квит сад, што се смејања тиче. Да сам се једио, и нисам баш, од почетка смо знали да ми нисмо прави. И лагано сам јој певушио Ооо ко те мени послао, да ми анђелима квариш посао... А она ме је грлила. Изгледали смо као срећан пар који се растаје. Фасцинатни смо били, бичарка и клошар, остварена деца овог света. Виђаћемо се некад, каже она, назови ме некад, додаје. Кажем јој, наравно, ти си ми најдражи ћоман и ако будеш жива следеће године у ово доба, позваћу те.

Опет се смејала, лепо се смејала, и рекао сам да ћу да одем сад, пољубио сам је и устао, нисам се освртао и ту је био крај. И једрила је вешто кроз живот, право добра, са вечним пламом којим је горела и пржила све који су близу ње. А ја сам пио трећу кафу, и учио из дебелих књига сећајући се те бичарке на трави.