Ова ствар нема крај

Видите, ја сам пизда. Пуцам се да бих уклонио бол. Хорс, таблете, хашиш, ма узимао бих и витамин ц само да ми га неко понуди. Давно сам још продао телевизор. А телевизор је граница између раја и пакла. Све је јебено тешко овде.

Једно јутро сам се пробудио на поду нечијег упропашћеног стана, вероватно од неког колеге џанкија, могао си да видиш то одмах, сав упишан и лош, а на комоди где је некада стајао телевизор била је црвена најлонска кеса и чиста тона прашине. Устао сам и одлутао. Себи сам био тежак и глава ми је клоктала док сам ишао кроз непознати ходник, јако познат осећај, толико пута преживљен, непознато место и време, ти и ужас који те обузима када знаш да ће се бол вратити, ускоро. Изашао сам напоље, ушао у лифт и спустио се доле. На степеништу испред зграде, седела је добро позната њушка, ортак из вртића и брат по кашики. 

"Ш'а има Мишике?" "Брате." Тресле су му се руке. Запалио сам цигарету, прво себи, па и њему, и ставио му је у уста. Климнуо је главом. "'Оћеш да нам закувам мало?" Сунце у овом непознатом крају је ударало јаче него било где. Обрисао је зној са чела, погледао у сунце и рекао: "Имам рак. Јебени рак. Можеш да верујеш? Читав живот сам на дози и умирем од чега, рака?" Ћутао сам. А и шта да кажеш у таквој ситуацији? "Јебем ти, јебем ти...", хватао се за главу. "Колико још имаш.. времена?", питао сам га. "Два месеца, плафон." "О, јебига." "Дај да потрошим ова два месеца како доликује, без бола и брига... Сећаш се - хиљаду пута боље од секса?" Рекао сам: "Сећам се", и одшетао низ улицу, да нађем превоз до нашег провајдера.

Изашао сам из трамваја и шетао булеваром, било је лепо и чисто, зелено, и све то је смањивало бол, на кратко. Ишао сам улицом и римовао да скренем мисли, ишло је овако нешто: "Лаганица стил, лагано се знојим, док ми бол разара вене и све вране се врте око мене, па нисам још мртав, мајку вам јебем!"

Очајан сам у римовању.

Онда је наишла та девојка и...Јебига. Била је боља од свега што сам видео или пробао, мала и црвена, бледа, трчала је на аутобус, а ноге су саме трчале за њом... Одгурнуо сам неког старца и сео поред ње. "Ћао." Погледала ме је са подигнутом обрвом и наставила да гледа кроз прозор. "Ма 'ајде, знам да желиш да разговараш са мном. Једноставно желиш. А и не могу те кривити, знам да сам превише кул, маче. Океј, избаци ово маче." Сишли смо на следећој, наслонио сам је на једну стару фасаду и пољубила ме је, џанкија у поцепаним патикама и старој одећи са погледом лудака. Тако је почело. И завршило се. Рекла је: "Ћао", и отишла. Рекао сам и ја: "ћао", али сам још дуго стајао тамо.

Болело ме је. И та мала ме је болела. Трчао сам низ улице све док нисам стигао, утрчао у зграду и позвонио - ДАЈ МИ, ДАЈ МИ! Лик са тетоважом Попаја на левој руци је отворио ормарић и дао ми кесицу. Трчао сам низ степенице, али бол је био тако јак... Сео сам на степениште, скинуо каиш и извукао упаљач, мало крви је ушло у шприц и хиљаду сунаца се спустило на мене. Још једном, као класична пизда, социјално неприлагођен и друштвено непогодан, као класична пизда избегавам бол, бежим од бола и брига и света... Јер ово чудо те чини бесмртним. Људи живе обичне животе, пију пиво, жене се и разводе, гледају фудбал и узгајају незахвалну децу, чекају пензију, и коначно - крај. Са овом ствари нема краја. Видим тепих и бетон, шипку, изнад свега тога сам док лежим комиран и неконтролисано трзам се. И чујем сирене, и старице како вриште и мислим о џиновском пауку који их напада, а ја се залећем на њега, и он ме преполовљава, а ја се не обазирем и ударам и даље.. Преврнем још једном очима, сконтам да сам пизда и да старице заиста вриште, али се не чују сирене...