План

Свако јутро се будим, ништа ново, само дан. Седим и гледам фаце исте, исте рибе, и имам неки план, неки други дан, други град, други ја... Немам времена за таксисте који цепају вопс и носе поткошуље, све оне са образом чистим, за оне мале фуфе што шетају мало кварцовано дупе и ортаке који живе глупе приче. 

Фаце свирају гитару или електричну гитару или бас гитару, климају главама и баре слатке цице, мале старкице и сјајне окице, лепо место на које можеш да одеш, парк, макар знаш да нећеш морати за ноћни да штекаш, исто сунце у истом граду, исто дупе на истој клупи, и тако сваки божји дан.

Неки готивни људи причају исте приче, можда нису готивни, све су само цвикери и качкет, скејт. Увек кроз исти крај, бус или трамвај, свеједно, увек је гужва, и сви су бесни и мисле да не може горе. Живе као да не постоје, од данас до сутра, пију таблете против болова и све је то једна велика шала.

Идем по малу, по џеповима вртим сићу, а зец ћера шегу, мршти ми се и виче: "Је л' ово виц?" и ту престаје сва прича, присећам се пута до њене школе и на крају таксиста, брадат и распојасан, држи слику напред, кад је био млад, дуга коса, дуге руке, дуге године и једина разлика између нас је та што ја имам план, неки други дан, други град, други ја... Пролазимо поред два цигана, кажем заустави, изађем и истресем сићу, кажем ајмо. 

Мала излази из школе, другарице јој голе, вичем мала плати ми такси. Загрли ме и има мекан језик, купићемо фотеље, алкохол и цигаре, ћераћемо шегу са зеком читав дан и јебига, биће нам леп дан, леп град, леп живот. Свуда суморна сива, у пекарама ваљају џем место еурокрема, смејеш се на моје луде приче, ни сама не верујеш у нови дан, нови град, новог мене, нас, у карираним кошуљама, како тачно знамо куд терамо, једемо фенси и слушамо дубоке строфе уличњака, смејемо се џанкијима на семафору, док им из старе мечке туче вуфер. 

А клинке возе ролере, недељно поподне, буљим у њих, са старе клупе, ти си у опет у школи, макар тако кажеш, клинци вичу тебра брате, и капирам их, оно, дизел, готивне цице, гудра, кола, стан, и нико нема поцепане фармерке, нико нема план. Увек исти град, исти крај, исти људи, исти дан, мале маце вичу мјау, а зец и даље ћера шегу са мном,  смејући се док му причам свој план, лупим му шамар и гледам у земљу, док чекам да се вратиш. Онда устанем, пакујем кофер и идем, у неки други град, други стан, други дан...