Само не данас

Још једна субота. Суботе су најтужније од свих, најусамљеније... Одеш на чет и видиш тих пар људи, и буде ти жао, хоћеш да им се јавиш, да их све загрлиш, а онда скапираш да не желе да разговарају, ни ти не желиш да разговараш, и они су усамљеници којима треба моменат ил' два, да среде хаос у глави.

Помислим на пиво и буде ми мука, ваљда сам препио скоро, а и овај псећи студентски живот, мораш да пијеш пиво, постоје добри разлози за то и ти то прихваташ, тек тако, и усвајаш као уобичајени протокол - ћао момци, два точена. Где год се појаве студенти, конобари сами доносе точено. А мени се пије вино, бамбус и онда опет вино...

Све ово ме, помало умара, стара љубав, нова љубав, факултет и интернет... И ова соба је постала уморна, пар смотаних мајица стоји на комоди, још одеће стоји свуда унаоколо. На столу и фотељи иза њега мноштво књига, а на кревету изгужвана постељина... Лоше је то када те мрзи да мењаш било шта, када пишеш лоше и знаш то, када волиш лоше и знаш то, када живиш лоше и знаш то. И рече Бук и озбиљно размишљам о томе, баталити писање и баталити жене и све отерати у курац. Имам један лош трип већ неколико дана, и држи ме и сада... Једино знам шта ћу да радим сутра. И ништа више. А читав живот сам имао испланиран, увек. Јесте да увек завршим лежећи на кревету и зверајући у ламперију, али тај план, ради две важне ствари. Чини да ми мозак фино шљака и улива ми сигурност, избацујући оно константно питање - куд идем ја са својим животом? 

Чујем тишину, зуји кроз ноћ. И чујем да ми се спава, чујем да сам предодређен за велике ствари, само не данас, или сутра.