Предиспитна преиспитивања

Јебеш га, ови испите ме раде, не знам где су ми очи, чешће сам хладан и жедан него сит и напојен и све чешће затичем себе како зверам у зид него у књиге. Каже ми једна блогерка да ће ме јурити полуголе жене када будем богат и славан писац, ја је гледам, насмешим се, хаха, па ти си луђа него ја, стварно верујеш у паре и писање под истим небом? Ако ја верујем, верујем зато што сам луд и то је неки сан који ме трза из реалности, реци - само седиш и блејиш по читав дан, одеш прошеташ кера и прочиташ новине, поједеш омлет, онда истераш девојку из собе и седнеш у ћошак, гледаш мало у зид и напишеш нешто, било шта, људи упијају сваку твоју реч, а ти се смејеш лоше и мислиш како немаш појма. 

То је права ствар за уздизање ленчуге у мени, али лоша ствар за уздизање уметника, ако је икада и постојао. Мислим, свака иоле писмена будала би знала да напише овако лоше ствари, и стојим иза тога. Нисам ја ништа бољи од обичних клошара, можда само мало утрипованији. Да би био бајић писац код нас, хм, реално не можеш да будеш бајић писац. Последњи је отишао седамдесет и неке, и од тад имамо ријалити писце, чешће га виђаш на тв-у него што га читаш, јебеш то. И фазон, да би био иоле пристојан чова писац, да напишеш нешто, да и унуци кажу - који је овај наш деда невиђени цар,  требаш да живиш. Много, дуго и мукотрпно. Треба ти материјал, праве емоције, прави људи, људи које ћеш претворити у ликове, емоције које ћеш уградити у њих, језа која ће подазићи сваког ко почне да чита савршенство, савршен склад људи и догађаја, емоција и описа, тренутак када стварност и свет који си створио јуре пуном брзином једно ка другом и сударају се, претапају једно у друго, читаоци су избачени ван временског колосека, седе и гутају књигу. Да би такво дело написао, мораш да доживиш неке ствари. Сваку ситницу из твоје књиге мораш да доживиш, осетиш, опипаш.

А нема боље прилике за то од обичног радничког живота, живота са женицом и четворо деце, од шест до шест у магацину, касније у ресторану, касније у луци. Откази често, проблеми често. Савршене околности да стекнеш једну дубљу срећу и урежеш своје име на дрво историје. 

И рекао сам ово раније, сада говорим и јавно, заиста хејтујем овај прелазни период, нисам више мали да ми кева титра, а немам жену да ми она титра, а ја сам човек коме треба неко, да му титра. Дакле, још један проблем. (Удаваче, јавните се на контакт форму, да аранжирамо нешто, имам кућу и фин сам момак) Волео бих једног дана да напишем складно дело. Има још један фазон са писањем, то сам прочитао код Бука, и човек ме је спасио, не бијем се више у главу кад не иде. Једноставно, матори је рекао - Постоји време када треба да престанеш да читаш, да престанеш да покушаваш да пишеш, и време да шутнеш ту сензацију звану уметност по сред њеног курвинског дупета. Он је направио паузу од десет година, напунио је батерије и није журио, боље изгубити десет година и бити бајић, реалиста који ће те напушити ако заслужујеш и похвалити ако заслужујеш. Бити обичан клошар, а представити се као највећи краљ који је ходао земљом, то ја зовем уметност. А малене хипстерке читају и тумаче неки његов стих - Не, није јој он поцепао пичку, ту је реч о сунцу и месецу, о љубави... Да бејбе, да. 

Да је чика Фројд овде рекао би ми да је овај хаос у мојој глави заправо од недостатка сна и потиснутих жеља, а ово је, уствари, избацивање информација да бих складиштио знање, знање које никада у животу нећу искористити. Видите шта само један испит уради од човека. Замислите прекосутра још један, и у недељу још један. Не замишљајте, страшно је. О јебем га, идем да спавам. Септембар је леп месец. Знам.