Седео је у белој соби, сам, заваљен у фотељу од еко коже. Погледао је у мене, а онда наставио да врти већ излизани новчић. Бацио га је у ваздух и устао полако, новчић је стрпљиво чекао, испружио је руку и новчић му је пао на длан.
С друге стране, лежао сам ја, на старом шкрипавом кревету, а једна жица ме је жуљала. Вентилатор је дрндао поред мене, сувише гласан и сувише јефтин, сувише посебан да би испуњавао своју сврху, вокални уметник заробљен у телу обичњака. Лежао сам у мрачној соби и гледао у зид, чекајући нешто битно. Можда комету, земљотрес, саобраћајну несрећу или најобичнији позив. Паук ми се спустио на ногу, мрднуо сам ногом лењо и притиснуо тастер, тајмер мог будилника је ресетован.
Направио је круг по белој соби, насмејао се и одмахнуо руком.
Устао сам и протежући се одшетао до фрижидера по пиво. Отворио сам проклетињу, и узео пиво, уз пиво, из смрзнуте кутије је искочила и мала жаба. Ујеботе, поскочио сам, дохватио кашику из судопере и полако је гуркао ка вратима. Избацио сам је напоље и затворио врата. Отворио сам врата и избацио и кашику.
Ишао је унаоколо и палио мирисне свеће. Бацио је поглед по складно белој соби и зауставио се на малом банзаи дрвету.
Кренуо сам по цигарете и храну, јер ниједног одавно нема, али сам схватио да ме мрзи и након два минута сам се затекао на баштенској столици, ноге на столу, глава тамо где би требало бити дупе, а руке спуштене на земљу. Вегетација у свом изворном облику. Голуб ми се посрао на главу. Рекао сам му: "Не можеш победити у овој игри", и потурио главу под чесму. Није било воде. "Оу", рекао сам, "ти волиш хардкор", и наставио да седим у баштенској столици.
Бог је био скот, и ја сам био скот, ја сам ленчуга, а он толико брине моју бригу да већ две године није залио своје банзаи дрво. А ја толико бринем за то дрво да ме мрзи да устанем. И баћо, комета је знак, баћо, не пауци и жабе. Не знам како ћеш победити, али волео бих да победиш.
Направио је круг по белој соби, насмејао се и одмахнуо руком.
Устао сам и протежући се одшетао до фрижидера по пиво. Отворио сам проклетињу, и узео пиво, уз пиво, из смрзнуте кутије је искочила и мала жаба. Ујеботе, поскочио сам, дохватио кашику из судопере и полако је гуркао ка вратима. Избацио сам је напоље и затворио врата. Отворио сам врата и избацио и кашику.
Ишао је унаоколо и палио мирисне свеће. Бацио је поглед по складно белој соби и зауставио се на малом банзаи дрвету.
Кренуо сам по цигарете и храну, јер ниједног одавно нема, али сам схватио да ме мрзи и након два минута сам се затекао на баштенској столици, ноге на столу, глава тамо где би требало бити дупе, а руке спуштене на земљу. Вегетација у свом изворном облику. Голуб ми се посрао на главу. Рекао сам му: "Не можеш победити у овој игри", и потурио главу под чесму. Није било воде. "Оу", рекао сам, "ти волиш хардкор", и наставио да седим у баштенској столици.
Бог је био скот, и ја сам био скот, ја сам ленчуга, а он толико брине моју бригу да већ две године није залио своје банзаи дрво. А ја толико бринем за то дрво да ме мрзи да устанем. И баћо, комета је знак, баћо, не пауци и жабе. Не знам како ћеш победити, али волео бих да победиш.
0 коментара:
Постави коментар