Није више овде реч о нама, све ово се, маче, одиграва на једном вишем нивоу, судбину нам кроје као тапете, разумеш? Сећаш се, када си онда желела да те пољубим, у оном парку, и све се пућила онако, а ја сам гледао у звезде.. Е, тад су ми пажњу одвлачили велики медвед и велики пас, и нисам те приметио баш најбоље, у оном мраку. И знаш онда, када сам се замало потукао због тебе са оним огромним билмезом, јеси видела какав сам лаф био? Е то је било, јер су ме џинови подржали, велики тупани, јест' да нису баш најбољи, ал' су испали фер кад је требало.
А онда када смо лежали на кревету у мојој соби, и када замало да те пољубим, е тад су ми неке вештице закувале чорбу, и неком ме мрежом уназад повукле и јебига. И када си се ослањала на мене говорећи како сам удобан, тада нам је мала, свирао Орфеј, а Купидон нас је гађао меканим мецима, штета што те је коњ промашио скоро увек. И када си ти нашла оног билмеза, а ја седео сам, и то су нам наместили... Нимфе и кентаури, ухватили те у коло и одвукли на другу страну, далеко од мене. А када сам ја, онда, нашао девојку, а ти седела сама, и тад је било наопачке све, некромансер шездесет и деветог нивоа је бацио чини и јебига, пао сам на ту једну, обичну.
И сада, док мислим о теби и чекам да се јавиш, сада нам вероватно неки змај пролеће изнад глава, надам се само да је онај, што испуњава жеље, а не онај што пржи све и раздваја људе. Ето, видиш драга, нисмо криви ми... Криви су чаробњаци, нимфе и змајеви, џинови и једнооки људи, криви су сви - само не ми.
0 коментара:
Постави коментар