Писао сам синоћ о старости и иако си пар стотина километара био далеко, као да сам слутио да ћеш отићи, ђедо. Отишао си да оправиш шта се оправити горе треба, поздравио се ниси, можда зато што си знао да није крај... А можда само зато што никад ниси волео гужву.
Ниси играо карте и не замерам ти, док су се други клинци картали са ђедовима, ја сам од тебе учио неке много битније ствари. Кад год бих испричао ћалету нешто што си ми објаснио или показао, он би само рекао - није џабе ђед остарио. И ниси џабе остарио. Јеси имао дар да све проћердаш, иако ниси играо карте, али то сада није важно. Био си стрпљив старац са мном, можда сам баш зато израстао у оваквог клипана, и даље волим свашта да знам...
И можда си био самотњак и ниси ваљао својој деци, ал' према мени си увек био добар, спашавао ме кад треба, увек савршен тајминг, као сат си био тачан деда. Сећам се једном, када сам ишарао све зидове у кући, а стари извукао војни каиш, трчим кроз кућу и улетим теби право у руке. И ћале ме пустио тад. Јест' ме оплавао после, али си био цар и разумео си моје несташлуке и да није било тих руку, не би ништа од мог духа опстало, јебига, стари воли војску, све под конац мора...
А имао си те црвене, грубе руке и на свакој по једну велику вену, зелену, која је покретала те, јаке, али углавном дрхтаве шаке. Ниси никад имао пуно, али си навикао да живиш овај псећи живот, и не знам да ли си био срећан, срећа је ваљда релативан појам... Сигурно бих волео да те видим, макар још једном само.
И можда си био самотњак и ниси ваљао својој деци, ал' према мени си увек био добар, спашавао ме кад треба, увек савршен тајминг, као сат си био тачан деда. Сећам се једном, када сам ишарао све зидове у кући, а стари извукао војни каиш, трчим кроз кућу и улетим теби право у руке. И ћале ме пустио тад. Јест' ме оплавао после, али си био цар и разумео си моје несташлуке и да није било тих руку, не би ништа од мог духа опстало, јебига, стари воли војску, све под конац мора...
А имао си те црвене, грубе руке и на свакој по једну велику вену, зелену, која је покретала те, јаке, али углавном дрхтаве шаке. Ниси никад имао пуно, али си навикао да живиш овај псећи живот, и не знам да ли си био срећан, срећа је ваљда релативан појам... Сигурно бих волео да те видим, макар још једном само.
Не знам где си сад, волим да мислим да ореш небеске њиве... Само желим да ти кажем - здраво, старино, био си добар ђед. Не деда, него прави ђед.
И хтео бих да те замолим нешто... Оно што сви ми што смо овде тражимо. Кажи коју добру за мене.
0 коментара:
Постави коментар