Укратко о романси

Имала је та велика лепа уста и лежала је на мом кревету, чупава и гола. Смејала се у сну, а ја сам је посматрао из велике фотеље поред кревета и свет је био тихо место. Сипао сам си чашу вина и залио кока-колом, зашто да не, ваља живети сваки дан као последњи, тако да ни не приметиш када ти се смрт прикраде и иза леђа прави смешне гримасе за малу децу и мачке, вештице и слепе мишеве. Спустио сам чашу на под, погледао накривљену слику на зиду, устао и исправио је. Макар нешто да изгледа добро у овом старом стану. Онда сам  навукао гас маску и мантил,  ставио капу и изашао напоље. 

Вране су полетеле са последњих пар електричних каблова у овом граду, а ја сам се провлачио кроз рушевине испод моје зграде, брзо и тихо, по навици. Видео сам цвет у хладу једног бетонског стуба и убрао га. Није било много цвећа овде. Отишао сам до старе цркве, пришуњао се једином витражу који је стајао још увек тамо, и вирнуо унутра. Гас маска са извајаним женским телом је лежала на старим вратима. Имала је црвени доњи веш и била је права посластица, о да. Онда јој је пришао обичњак са гас маском и рекао нешто као - поручнице, ваше одело је спремно. Гас маска са извајаним телом жене је климнула и војник се изгубио међу рушевинама цркве на трен, и вратио се са оделом у рукама. Рекла је - стани ту, и он је стао, са испруженим рукама, држећи чисто одело. Пришла је старом изкрзаном стаклу које је било окачено поред и полако откачила црвенило са себе. Стајала је тамо, трен или два, гледала се и на крају упитала - огледалце, огледалце, које је најлепши на свету? 

Обичњак у врећастим панталонама и са великом гас маском на лицу је нервозно вртео главом док се поручница облачила. Грашке зноја су му избијале на челу, а ја сам немо посматрао све то, на струнама, чекајући да ме неко потапше по рамену и да знам да сам готов, пре него што се окренем. А она, прилазила му је полако, и узимала део по део кожног одела, навлачећи га на себе лепо и полако, женствено, а мутавцу је дрхтала нога, у војску одведен као клинац, шта он зна шта је жена, шта он зна шта је свет и бог, шта је светло, а шта мрак? Не зна чак ни шта је права киша. 

Поручница се обукла, затегла каиш и ставила пиштољ у футролу. Можеш да идеш, рекла је. Војник је кренуо да нестане међу рушевинама, а онда га је зауставила - Броју шест седам три, само тренутак. Окренуо се младић са гас маском на глави и лагано упитао - да? Са истом лакоћом је извукла пиштољ и пуцала у њега. Пао је, као врећа кромпира. Почео сам да трчим и скотрљао се низ рушевине уз цркву. Испао ми је цвет. Женска нога у кожним чизмама је истрчала напоље говорећи нешто тихо, а војници су само ницали из рушевина. Трчао сам ка мојој старој згради колико су ноге могле да млате, и падао, крвав устајао и поново падао, неопрезно журећи ка безбедности, нипошто се не осврћући. 

Узела је цвет, помирисала га, али мирис није пролазио кроз филтер, грубо га сломила и рекла - још има преживелих. Изгледа да ћемо имати посла данас момци, дода весело и нареди покрет. 

Утрчао сам у стан, задихан, унезверено гледао унаоколо, а она је била ту. Лежала је на кревету и имала је та велика уста, чупава и гола и бело лепа, спава. Пришао сам да је пробудим и почео да је дрмам ужурбано, придигао јој главу и црвених руку приметио рупу на њеног малој глави. 

Макар није имала маску када је отишла.