На врхунцу

Отворио сам очи, а у глави ми је зврндало нешто, гласно и жуто, ваљда сунце. Врапци су лудовали напољу, а ја сам лежао, глава на поду, ноге на кревету, панталоне на глежњевима. У соби као да је умрло нешто али то нисам био ја, био је то и сувише лош осећај да бих био мртав. Преврнуо сам се на страну и угледао црну свилену чарапу и онда је филм почео да се врти. Насмејао сам се и зевнуо уз рику, као лав или макар коњ. Устао сам и придигао панталоне,  напипао врата и изашао из собе. 

Слика са четири искривљена коцкаста лица ме је гледала, и ја сам гледао њу. Нисмо били добри, та слика и ја, никад. Не знам ни зашто сам је купио. Ваљда вреди брда пара. Тако нешто. Кренуо сам да је скинем, а онда сам стао на нешто мекано и просуо се по поду. "ААА БОЖЕ, ЈЕБЕМ ТИ!", чуло се однекуд. Погледао сам испод себе. "Џони. Шта радиш друже?", насмејао сам се. Џони се држао са обе руке нешто ниже од стомака и лагано се гегао, као беба коју су отерали у кревет, и није ништа одговарао. "ЈЕБОТЕ, НИСИ НОРМАЛАН, ЈЕБОТЕ!" "Знаш ли да један шут у јаја боли као двеста педесет и осам порођаја? Није да сам се порађао некад, ал' тако кажу бели мантили из Шведске, шта ли..." "Хвала друже, сад ми је лакше. МАРШ БРЕ, ДОК ТИ СЕ САД НИСАМ ДИГ'О!" "Океј", рекао сам ја, "не буди такво закерало."  Онда сам полако кренуо до кухиње. 

"Еј, Џони!", викнуо сам док сам отварао фрижидер. "Шта је?", појавио се Џони ослоњен на шанк.  "Воду?" Климнуо је главом. "Шта се... Шта се синоћ, а?", мрдао сам главом трудећи се да што мање причам. "Па...", отпочео је Џони. "Стани, стани!", дрекнуо сам ја. "Сећам се да сам имао најбољи секс икада. Заувек!" "Хах...", поново је кренуо Џони, али сам га сасекао. "Али не знам с ким! Побогу! Ко је та жена? Где је? Шта ради сад? Мис'им, отприлике знам шта ради, исто што и ја, али како ћу је наћи?! Јеботе!"

"Ћао лепотани" се зачуло са степеништа. Џони је имао сто десет кила и био је сав у ожиљцима још откад је прележао велике богиње, а ја сам имао велики криви нос и шта год бих обукао изгледало је лоше, јер сам био танак и длакав, један од оних који у четрдесетој развију бојлер и и даље немају меса, али имају бојлер и то је довољно. Две успешно потамнеле мачке и Војо, наш водоинсталатер масних бркова, су силазили низ степенице. 

"О, јебига", кажем ја. Џони се удари по челу благо, затим прође руком кроз косу и каже: "Ти, иди погледај у купатило. А ја ћу да испратим даме и Воју, који изгледа опет није отпушио одводе."

Устрчим уз степенице до купатила, отворим врата, и станем. Укопам се. Марија је седела на ве-це шољи и мрко ме посматрала. Она је била, паа, последња на коју бих помислио. Моја секретарица, јака личност, и физички и психички. "Јесмо ти и ја, м?" "Јесмо. Шта је?" "Па ти си најбољи крес који сам икада имао! Ти!" "Па, ти и ниси баш. Имао си падове концентрације, ако ме разумеш." "Јебига. Него, устај одатле, чекам те за пет минута у соби, само да се окрепим мало." "О боже. 'Ајде, излази напоље. И ЗАТВОРИ ВРАТА ЖЕЉО!" Дотрчао сам са пола ходника, затворио врата и одјурио право у собу. 

И ето како сам доживео врхунац живота свога. Срећа, једноставна у својој бити, дође у необичном паковању. Тај неки фазон.